Turski amam kao spomenik kulture

Istorijskih podataka i dokumentacije o ovom objektu ima veoma malo, tako da su građani slabo upoznati o njemu. Naime, poznato je da je kupatilo izgrađeno za vreme turske vladavine, a prvi podaci o njemu pominju se 1863.

Međutim, jedan od trenutno zaposlenih u ovom kupatilu tvrdi da je ono izgrađeno još 1830. Postoji i priča da je parno kupatilo bilo 1880. porušeno zbog proširivanja Dušanove ulice, posle čega su to imanje kupila braća Krsmanović koji su poticali iz jedne od uglednijih beogradskih trgovačkih porodica. Oni su na temeljima starog kupatila i amama obnovili ovo kupatilo 1886. od kada postaje poznato pod nazivom Parno kupatilo braće Krsmanović. Kao dokaz starosti ovog objekta stoji i utisnuta 1901. na kotlu kupatila.

Tursko parno kupatilo sastoji se od starog turskog amama i prostorija u kome su se nalazili tuševi, bidei, saune, bazen, kao i prostor namenjen za masaže. Prostorije su međusobno povezane i smatra se da je postojao određeni redosled kojim su se one obilazile. U početku su, prema rečima ovde zaposlenog, radni dani kupatila bili podeljeni na „muške i ženske“. Tako je kupatilo ponedeljkom, sredom i petkom bilo otvoreno za muškarce, dok su utorak i četvrtak bili rezervisani za ženski deo populacije. Mnogi građani sa kičmenim problemima dolazili su ovde na masaže, a odvijale su se i masaže koje su pomagale u lečenju jajnika. Brigu o redu u kupatilu i pravilima ponašanja korisnika vodili su takozvani evnusi.

Ovo javno mesto nekada su posećivali beogradski boemi, stranci, kao i mnogi turisti koji su uživali u sauni i amamima, to jest malim bazenima. Nakon Prvog svetskog rata u okviru parnog kupatila je izgrađen i plivački bazen dužine oko 30 metara. Poslednja rekonstrukcija kupatila izvršena je polovinom prošlog veka, kada je uređen jedan deo ovog objekta. U ovom „novom“ delu postavljene su moderne kade po kabinama, kao i određen broj tuševa, a korisnici kupatila mogli su dobiti sapune, šampone i peškire.

Posete Parnom kupatilu „Dunav“ su se vremenom sve više smanjivale, tako da je ono već više od desez godina zatvoreno. Ovaj objekat, koji predstavlja zaštićeni spomenik kulture, danas se koristi kao izložbeni prostor, a poslužio je i za potrebe snimanja mnogih domaćih filmova i muzičkih spotova.