Site name

Razgovor sa nepoznatim u gradskom prevozu

Deda to najbolje zna

- Kol’ko ima sati bećar? - Dvadeset do jedan.

Piše: Miloš Simić

06. decembar 2017. 13:41

Deda to najbolje zna

Foto: Danas arhiva

- A bećar dobar sam, dobar.

- Dobro prolazno vreme?

- Jes’ da znaš.

Širokim osmehom sa dva donja i jednim gornjim slomljenim zubom, tankim i žutim, omalena prilika sa kožnim šeširom prekida nastalu neprijatnost razgovora sa nepoznatim u gradskom autobusu. Zelena teška jakna, veća od njega zategla se na leđima pod težinom starosti. Kožne rukavice naglim pokretima ruke izrone iz predugačkih rukava, a niz žute, na kolenima izbledele i izlizane somotkse pantalone stidljivo se pomaljaju ženske čizme sa niskom petom.

- Ej bećar, kažu meni moji ta ‘di ćeš deda u žemskim čizmama? (širok osmeh i slomljen zub) Ma šta ‘di ću, ja sam ti baća trideset godina voz’o kamion u Minkenu. Nikad nisam vol’o da mi noge zebu i budu mokre. Ma daj, šta će mi to. U moje vreme je*eš ga, sramota bilo biti go, a sad gledam ove mladiće i mladice njih je sramota navući se, e to je prava istina, deda zna.

Prozračno plavih očiju usmerenih ka nepoznatom, ne skidajući pogled sa njega, željan slušaoca, nehotice okreće se kao da mu je nešto drugo odvuklo pažnju. Nepoznati, klatio se u sedištu kojem nedostaje jedan zavrtanj na nožici pri podu, stegnut od spoljašnjeg mraza. Sa bradom položenom preko nerazgaženog kaputa čitao je novine i tek onako odgovarao na pitanja i postavljao svoja.

- Šta kažeš radio si u Nemačkoj?

- Jesam kako ne, čedo moje. Vozio kamion. Zaradio sam ja dosta (širok osmeh i polomljen zub), a sad ovde gledam nema tu ništa više. Gotovo. Slabo sve. Meni je žena umrla, sad će devetnaesta godina doći znaš. A volem ja to, malo da zaje*avam ljude znaš, kad imam koga. Kad nemam ja ćutim, sedim u toplom, baš me brige.

- Je l’?

Dupli autobus gradskog prevoza, popularna “harmonika” lomi se oko firmi kod batajničkog druma, a sedište nepoznatog napola odvaljeno čas lupi o pod, a čas o šipku pozadi.

- E znaš šta sam uradeo neki dan (namignuvši uz glasnim kikotom). Pitao neku snašu da se uda za mene. Moram naći nešto, ko će me paziti? Kaže ona meni neću poći za tebe. A kad sam ja njoj rekao da sam trideset godina radeo u Minkenu vidim ja da se ona poče premišljati. Gledadem ja nju i kaže ona meni, hoću. A znaš baća šta sam ja njoj kaz’o, ej baća je l’ znaš? Sad ja neću!

- Dobro bre nemoj pred svakim da govoriš da si radio u Minhenu toliko dugo, nikad ne možeš znati ko je ko.

- Pa dobro ja mogu tebi reći, ovako.

- Zar ti nisam ja svako, prvi put me vidiš (smireno govori nepoznati listajući novine, uz blagi osmeh)? Hoće li valjati ovaj sneg za zemlju?

- Uf, čedo moje, kako neće, al’ samo da je jači mraz. Prolazio sam ja kroz naša polja, sve je to uređeno, nema komad zemlje neobrađene. Vredan narod hoće da rade. Bolje i to nego da budeš sluga, bolje biti sluga samom sebi, pa da to je istina, veruj dedi. Evo gledam i ove moje, čim svanjiva odma’ na njivu, pa da.

Brišući kožnom rukavicom ono što je iscurelo iz nosa po proređenim i sedim brokovima, pa protrlja ruke. Sve vreme zavaljen u sedištu sa desnom rukom preko drugog na koje ćim neko sedne posle druge stanice menja mesto. Zagledan neprestano u nepoznatog dok se klati u napola iščupanom sedištu. Poluprazna “harmonika” uveliko gazi kroz Batajnicu.

- Kažu da mladi neće da rade?

- Lažu, čedo moje, mamu im. ‘Di si ti vid’o da mladi neće da rade? Tako oni pričadu i lažedu. Mladi volu da rade, al’ nema ovde ništa. Slabo! Boga mi slabo! Kažem ti da sam gledo ova polja, sve uredno i sređeno. Mada, samo da su mogli posle oranja da istanjiraju to, to bi bilo onda nešto. Nemaju vremena, ma i mladi lažedu, ništa od toga. Nema tu, slabo je to. Sam’ čekaju da prodaju imanje svi prodaju imanja, a zemlja dedova i baba njihovih ne sme da se proda. Da ti kaže deda, bolje je biti robu sam kod sebe, nego da robuješ kod drugog. Deda najbolje zna, radio sam trideset godina u Minkenu.

Držeći kesu ustaje lagan i poletan uz malu pomoć rukodržača da bi popravio ravnotežu. Izlazi iz autobusa. Na vratima je zastao i okrenuo se nepoznatom, namreškao desni obraz i obrvu, namignuo uz širok osmeh i polomljen zub i rekao: “Ništa je to, slabo, to ti je prava istina, deda najbolje zna!”

Autor je student iz Beograda

povezane vesti

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.