Ko koga laže, predsedniče

Evo mog slučaja: Otišao sam u penziju krajem juna. Dobio sam rešenje u zakonskom roku, dakle, posle dva meseca. Obradujem se, penzija manja samo tri hiljade od plate. Međutim, kada dobih prvu penziju, ona manja 11.000 dinara. Na šalteru PIO u Novom Beogradu objasniše mi da je razlika – 8.000 dinara – „Vučićev porez“.

Znao sam za taj porez iz 2014. Mislio sam da je to bilo jednokratno, te godine, da se pomogne državi, da se popuni rupa u budžetu. Ali, državi se, očigledno, osladilo, nastavila je s globljenjem sopstvenog naroda i 2015, i 2016. i 2017. I ne misli da prestane. Nastavlja da reketira sopstveni narod.

Država će mi do kraja godine uzeti 48.000 dinara. Naredne godine još 96.000 dinara. Ukupno 144.000 dinara. A to ogromno povećanje, koje najavljuju već dva meseca, na mom slučaju izgleda ovako: od 1. januara dobiću povišicu pet odsto, što je 3.000 hiljade dinara, godišnje 36.000 dinara. Dobiću, kako najavljuju, u februaru i jednokratnu pomoć – pet hiljada dinara. Ukupno – 41.000 dinara. Prostim oduzimanjem dva broja, jasno je da će meni država ostati dužna 103.000 dinara, gotovo hiljadu evra.

Dragi predsedniče, ne zanima me povećanje penzije od pet odsto i jednokratna pomoć od 5.000 dinara. Hoću svoje pare. Ne zanima me milostinja, hoću ono što sam zaradio, što mi pripada. Nema mi druge nego da podnesem tužbu protiv države, što je već učinio veliki broj penzionera.

Ovaj Ustavni sud, koji se proglasio, koliko sam razumeo, nenadležnim, neće biti doveka. Svaki normalan sud biće na strani penzionera. A tada će država, s tolikim dugom, biti u velikim problemima. Možda će penzioneri, kao i kod devizne štednje, pristati da im se dug vraća u ratama. Vole oni svoju državu.

Ova država, nažalost, ne počiva na uspešnoj privredi, već na bezdušnoj pljački sopstvenog naroda. Pamet u glavu, dok ne bude kasno.

Autor je novinar u penziji