Tramvaj zvani želja

– Vozim se ja tako i razmišljam koliko mi je još ostalo do penzije, kad negde kod Vuka uđe jedan naš ministar i sede baš pored mene. Kad sam krenuo od kuće, nisam ni sanjao da će mi se ukazati takva čast, da budem prvi do ministra, pa makar i u jednoj ovakvoj situaciji. Ja sam čuo da je to evropska praksa, da ministar putuje na posao tramvajem, ali nisam znao da je to i kod nas zaživelo. I tako. Samo što se smestio i otvorio novine, a ja se već spremao da mu postavim pitanje, da li kod nas radnici nose pelene zahvaljujući naporima vlade da privuče strane investitore ili ih je možda nužda na to naterala, kad neko viknu: „LJudi, drž’te lopova!“

Ministar se malo nakašlja, pa zabi glavu u novine, kad onaj nastavi da viče „Od moje umanjene plate si našao da kradeš lopove!“

Tu ministar otkopča prvo dugme na košulji, kao da ga baš ono guši, opet se promeškolji na stolici, i gurnu glavu još dublje u novine. „Zbog takvih kao ti ja nemam pare za lekove, od sirotinje uzimaš, barabo jedna…“ – razdra se i jedna bakica, i tu ministar očigledno shvatajući da će imati jednu rundu razgovora u direktnom kontaktu sa građanima poče nevešto da muca…

„Nisam ja, to su drugi odlučili. Ja sam na toj sednici ionako dremao…“ – kad primeti da se gužva stvorila kod zadnjih vrata, gde su dva mladića držala uhvaćenog džeparoša.

Kao član Vlade, ministar je odmah primenio izlaznu strategiju i rekao vozaču: „Majstore, ima izlaz“, i ako je za utehu, dobro je što bar neko iz Vlade vidi izlaz iz situacije u kojoj smo se našli. I tako, ode ministar, a ja ne stigoh da mu postavim nijedno pitanje. A hteo sam da mu postavim nekoliko pitanja o merama štednje i efektima reformi na standard građana, i to ne bih ja onako iz glave, već sam imao kod sebe spisak sa pitanjima, pa bih ja njemu to lepo pročitao… onako sve po spisku, ali nije mi se dalo. A imao sam i želju da bar neko od onih što su vikali „Drž’te lopova“ prepozna ministra…

Ali želja mi se nije ispunila.