Ostrvljenost prema Vučiću je banalizacija protesta

…masama je sve belodanije da se do korenitih promena ne može doći unutar postojećeg sistema, posredstvom zvaničnih institucija, posebno ne parlamentarnom borbom (otud, primerice, znatna podrška političkom performeru LJubiši Preletačeviću Belom, čiji glumatani pajacluk, primitivizam, neprincipijelnost, koristoljublje itd. smeraju da razotkriju suštu istinu mejnstrim političke scene budući da se ostali preletačevići kriju iza institucija koje im obezbeđuju legitimnost i ugled).

Koliko je pouzdanje u parlamentarizam uludo ponajbolje svedoči uzdanica takozvane pristojne Srbije Saša Janković, koji je, iako je ubedljivo izgubio na predsedničkim izborima, tronutog srca osvojenim brojem glasova proglasio nekakvu simboličku pobedu. Biće da je simbolizam zapravo sve što uopšte može pružiti aktuelni sistem – simboličku demokratiju i simboličku pravdu, simboličke institucije, simbolički legitimitet i podjednako simbolički ugled. Ukoliko negde treba, i ukoliko je negde uopšte moguće glasati – to je onda na ulici, a prethodnih se nedelja u Srbiji upravo tamo i glasa.

Noam Čomski, jedan od vodećih svetskih intelektualaca, nakon zamiranja pokreta Okupirajte Volstrit (Occupy Wall Street), primetio je u jednom prošlogodišnjem intervjuu da „ako neki pokret ne uspe danas, ono što se i dalje menja jeste svest, razumevanje sveta, čak i institucionalnih struktura. Možete reći da Okupirajte Volstrit nije uspeo jer nije ukinuo finansijske institucije, ali to je bio pravi temelj za fenomen Bernija Sandersa, koji se poprilično približio tome da preuzme jednu od dve kapitalističke stranke u SAD“.

Uticaja, dakle, uvek ima, makar ga mi i ne uspevali prepoznati u sadašnjem trenutku. Napokon, ne možemo znati šta sutrašnjica nosi – pa ni ove proteste niko nije mogao da predvidi.

Ono što posebno ohrabruje povodom aktuelnih protesta jeste i njihov jasan socijalni, upravo klasni karakter o čemu svedoče i parole „Protiv diktature kapitala“, „Protiv sistema“, „Sloboda i rad“, „Jedino revolucijom“, „Fabrike radnicima“, „Niko ne sme biti gladan i bez kuće“, „I vazduh ste privatizovali“, „Narod gladuje, elita se raduje“, „Nismo ništa, bićemo sve“.

Ostrvljenost prema Vučiću („Vučiću pederu“) i SNS-u predstavlja banalizaciju protesta i samog socijalnog problema, baš kao što je to i vapaj za nekakvom pristojnijom Srbijom. Ukoliko nema socijalne pravde, tada su i politička i građanska prava samo fiktivna – upravo simbolička. U pristojnijoj Srbiji, jankovićevskoj, jeremićevskoj, radulovićevskoj, tadićevskoj, šutanovićevskoj itd, radnik će takođe biti tlačen, kao što će i javni interes takođe biti podređen pojedinačnom interesu.
Ohrabruje naposletku i tendencija primetna u sferi jezika, koja je svakako odraz sve oštrijeg političkog i društvenog konfrontiranja, tendencija da se stvari nazivaju pravim imenima, a ne onako kako ih pripadnici elita, uopšte sistema imenuju. Sve više ljudi, javnih ličnosti, intelektualaca, otvoreno, oštro, čak i psovački je sklono odrediti se spram različitih pojava, institucija, pa i drugih ljudi poimence. Pljačka se sve češće naziva pljačkom, tlačenje tlačenjem, zločin zločinom, glupost glupošću. To je spontana reakcija spram sveopšte i dugotrajne kontaminacije društva, anomije, vrednosnog haosa – jer to što je neko novinar, politički analitičar, sudija, profesor univerziteta, akademik, odnosno to što je nešto fakultet, bolnica, sud zapravo ne znači nužno ništa – te su ljudi prinuđeni kreirati alternativne, svakako vaninstitucionalne vrednosne orijentire.

I tu nije naprosto reč o građanskoj ozlojeđenosti, nego i sve dubljem nepoverenju u institucije i sve jasnijoj klasnoj osvešćenosti da se unutar sistema ne može naći pravo rešenje. Najžalosnija skorašnja potvrda toga jeste vladavina Sirize u Grčkoj – inicijalno verovatno iskrena, radikalna ideja i snaga provučene kroz sistem postaju ne tek okrnjene, već upravo kapitulantske.

Autor je profesor Bečejske gimnazije