Vojska Srbije postaje Vojska Jugoimporta

Danas Jugoimport sve više preuzima ulogu dominantne razvojne institucije, proizvodnog giganta, građevinskog preduzeća, ali i monopoliste u prometu sredstava NVO. I tako država sama sebe dovodi do paradoksa u kojoj jedna njena kompanija postaje konkurencija drugim. Tako se nadležnosti Vojnotehničkog instituta postepeno preuzimaju od strane Jugoimporta, što vodi ka njegovom daljem finansijskom slabljenju i odlasku stručnjaka. Kakva je perspektiva razvojnih projekata VTI poput haubice sora 122 mm ili bespilotnog aviona Pegaz kada imamo konkurentne Jugoimportove projekte haubica Soko 122 mm ili bespilotni helikopter Stršljen?

Istovremeno dok se zatvaraju fabrike „Zastava kamioni“ ili „FAP“, osnažuje se Jugoimportov proizvodni kompleks „Borbeni složeni sistemi“ u Velikoj Plani. Novi projekt Jugoimporta je izgradnja fabrike streljačke municije u Uzićima čija bi se proizvodnja praktički preklapala sa proizvodnjom fabrike „Prvi partizan“ iz Užica. Umesto da analiziraju modele unapređenja proizvodnje i prevazilaženja aktuelnih problema namenske industrije, Jugoimport se nameće kao direktna konkurencija državnim firmama sa identičnim ili veoma sličnim proizvodnim portfolijom. U konkretnom slučaju, disperzija proizvodnih kapaciteta „Prvog partizana“ sa uvećanjem proizvodnje i ponude bi predstavljalo rešenje u najboljem državnom interesu, ali partokratija to sagledava sa aspekta prioritetnog ličnog interesa.

Zabrinjavajuće je da Jugoimport kreće i sa građevinskom delatnošću dovodeći do apsurda vrednost imovine kojom upravlja Vojska Srbije (VS). Kako poslednjih godina nema niti jednog novog ozbiljnijeg ino kupca u domenu NVO-a, partijska ćelija SNS-a u Jugoimportu je odlučila da uvede u operativnu upotrebu VS svoje razvojne projekte. Prva ideja je bila da se 6 samohodnih haubica NORA B-52 zameni za kasarnu „Jakub Kuburović“, ali kako Ministarstvo finansija nije dalo saglasnost na takvu vrstu razmene, stručnjaci su se setili solomonskog rešenja – „donacija“! Tako se zaključkom Vlade „poklanja“ Jugoimportu kasarna na najatraktivnijoj zemunskoj lokaciji, koji zauzvrat ničim izazvan Vojsci „poklanja“ 6 NORA. I tako kreće pozicioniranje Jugoimporta čak i na građevinskom tržištu Srbije. Jasna je namera da se razmenom donacija izbegava plaćanje PDV. Sem toga, zabrinjava i netransparentno menjanje Pravilnika o opremanju vojske po kome se donirana sredstva uvode u VS bez ikakve saglasnosti i ispunjenja taktičko-tehničkih zahteva (TTZ). Naime, ispitivanja u Tehničkom opitnom centru (TOC) sprovodiće se po diktatu Jugoimporta odnosno karakteristika koje on kao proizvođač definiše, a ne VS, kao što su dotadašnji pravilnik i zdrav razum nalagali.

I po prvi put u istoriji, VS dobija na poklon složene borbene sisteme koji nisu prošla ispitivanja u TOC-u po zahtevu taktičkog nosioca. O tehničkim karakteristikama haubice NORA može se diskutovati svuda, ali ne i tamo gde je neophodno, u VS. Taktički nedostatak haubice je korišćenje „koritaste“ kolevke topa kao kod ruskog topa M46 130 mm, što za posledicu ima da automatski punjač oruđa ne može da puni pri svim elevacijama tako da maksimalna brzina paljbe od 4 granate u minuti nije najbolje rešenje viđeno u svetu. Naravno diskutabilan je i relativno mali kapacitet auto-punjača (12 granata) koji uslovljava unapred poznato punjenje što je u realnosti obično nepoznanica. S obzirom na princip borbenog dejstva samohodne artiljerije („shoot and scoot“), taktički je upitno da li treba insistirati na potpunom oklopljavanju vozila.

Međutim, VS po već pomenutom Pravilniku o opremanju nema ni priliku da takva pitanja postavlja. Ukoliko se ima u vidu činjenica da se investicija Jugoimporta u fabrici u Velikoj Plani najvećim delom odnosila na obradu pancirnih čelika, razumljivo je zbog čega se insistira na teškom oklopu. Objektivno, svojim narudžbama VS neće obezbediti isplativost ulaganja i proizvodnje haubice, ali Jugoimportu je komercijalno potrebna NORA u operativnoj upotrebi VS.

Neposredno pred centralnu svečanost na poligonu Nikinci, načelnik Generalštaba general Diković izjavljuje da vojna vežba „Čelik 2017“ ima za cilj da predstavi trenutne sposobnosti sistema odbrane Srbije i istovremeno naglašava da se prikazuju sredstva u razvoju. Vojne vežbe se nikad ne izvode sa sredstvima NVO u razvoju (posebno ne sa onim koja poseduju privremene BG registracijske tablice), već se to radi na opitnim poligonima. Pri tome nema potrebe da se vozačima i pomoćnom osoblju Jugoimporta izdaje na revers uniforma da bi se obezbedila „jednoobraznost“ na poligonu ili da se impresionira potencijalni kupac ili diplomatski kor. Zaključak generala Dikovića da će sa tim sredstvima VS biti jača, implicira da će sasvim sigurno proći ispitivanja i nameće imperativno TOC-u zadatak da elaborat uradi „kako treba“. Kredibilitet TOC-a ne zanima ni načelnika Generalštaba niti nadležne generale. Takvu odgovornost oni neće deliti sa pukovnicima TOC-a.

Očigledno je da se slična procedura „donacije“ priprema i za višenamenska oklopna vozila Lazar i Miloš jer jedino na taj način mogu proći rigorozna ispitivanja TOC-a. Naime, za „točkaše“ postoje studije koje je vojska izradila, ali da bi se očuvao i zaštitio naučnoistraživački kredibilitet TOC-a, Generalštab bi morao „podesiti“ svoje već definisane TTZ. Međutim, kao „donacija“ svako sredstvo NVO može da se uvede u operativnu upotrebu sve dok VS poseduje atraktivne građevinske lokacije. Jer novca za regularnu nabavku nema.

Partokratijski uticaj Jugoimporta se eksplicitno vidi i u kadrovanju u sistemu odbrane gde su svog kandidata postavili za pomoćnika ministra za materijalne resurse. Dugogodišnje iskustvo profitabilnog delovanja je time dovedeno u eksplicitan sukob interesa. Samo činjenica da Plan javnih nabavki u oblasti odbrane i bezbednosti koju potpisuje NGŠ VS dolazi na verifikaciju kod pomoćnika ministra za materijalne resurse dovoljno govori o tome ko je i na koji način preuzeo upravljanje opremanjem VS.

Ustav Srbije eksplicitno navodi da je VS pod demokratskom i civilnom kontrolom, ali se nigde ne objašnjava kako takav eufemizam sprovesti u delo istovremeno izbegavajući partijsku kontrolu vladajućeg establišmenta. Kako bi izbegli bilo kakvu mogućnost da VS postaje Vojska Jugoimporta, neophodno je suštinski raditi na depolitizaciji Vojske, posebno kod funkcija koje imaju odgovornost donošenja odluka. Srbiji ne treba Jugoimport koji će svojim monopolizmom uređivati odnose u trgovini NVO, a partijskim uticajem uticati na unapređenje oficira i opremanje VS. Jugoimport mora iskoristiti svoje potencijale i preuzeti odgovornost za dalji koordinirani razvoj namenske industrije kroz najbolja EU iskustva holding sistema. Od toga će direktno zavisiti da li ćemo imati Vojsku Srbije ili Vojsku Jugoimporta odnosno vladajuće kamarile.

Autor je kapetan bojnog broda u penziji i sekretar resornog odbora za bezbednost, odbranu i vanredne situacije Demokratske stranke