LAŽA I PARALAŽA

Prva scena

REDOV

Proleće 1999. Po nebu letu štuke letu avioni – bacaju bombe i žvake. Bombe na nedužni srpski narod, žvake izdajnicima nedužnog srpskog naroda.

Sav potresen a ionako, u Vrhovnu komandu nedužnog srpskog naroda strojevim korakom stupa pešadinac Vulin Aleksandar, VES 111007.

Vulin: (Vrhovnom oftamologu) Dobar dan. Došao sam da se ceo stavim na stranu nedužnog srpskog naroda. Došao sam da, danonoćno, kratkovid i goloruk, neustrašivo jurišam na neprijateljske harijere, avakse, F-116 i ostale bombardere, da vide mrski kapitalisti, eksploatatori čoveka po čoveku i srpski dušmani čija majka crnu vunu prede i šta je srpski vojnik!

Vrhovni oftamolog: Ne može. Sledeći!

Ulazi Filip Višnjić…

Druga scena

MAJOR

Ciča zima 2014. Napolju puca kamen leti šoder, unutra banja.

U spa-centru beogradskog hotela Hajat, sav u maskirnom bademantilu, zalegao pešadinac Vulin Aleksandar, VES 111007.

Vulin: (kuca poruku na ajfonu, svaka mu kao u majora Gavrilovića) Drugovi i drugarice radnici, seljaci, poštena inteligencijo, penzioneri i ostali socijalni slučajevi! Vi, vaše plate i penzije su spas naše Otadžbine! Vi nemate više da brinete za svoje živote – o njima će brinuti Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja. Vrhovna komanda izbrisala je sve iz prošlog nenaprednog žutog stanja, sve ono što nas je dovelo na ovaj rub propasti. Zato napred, u slavu!

Vrhovni life couch: Atomska sleva!

U bazen ulazi Tijana Ajfon…

Scena treća

GENERAL-BARON

Dugo toplo leto 2017. Ozgo upekla zvezda, ozdo bezveze.

Čekajući migove na Pasuljanskim livadama, sav pred strojem srpskih div-junaka, pešadinac Vulin Aleksandar (VES 111007) evocira uspomene na slavne dane herojske epopeje 1999.

Vulin: Te strašne 1999. nisam časio ni časa – danonoćno sam, kratkovid i goloruk, kidisao na harijere, avakse, F-116 i ostale stelt bombardere. Prsa u prsa sa stostruko nadmoćnijim neprijateljem, vojevao sam i vojevao, bez sna, vode, smoka i prismoka, bez odmora, i vikendom i praznikom… Bio sam spreman da dam svoj život, da poginem da bih pokazao srpskim dušmanima čija majka crnu vunu prede i ko je srpski vojnik!

Pinokio: I onda?

Vulin: Onda sam poginuo.