Zašto je dobro hvaliti Vučića

Principijelno, to jesu prave demokratske vrednosti, koje je on pozajmio ili ukrao od proevropskih demokratskih stranaka, ali to nije razlog da ih se one zbog toga odreknu. Kao što pristojan čovek ne treba da prestane da redovno pere zube zato što je to počeo da radi i neki primitivac kojem je decenijama bazdilo iz usta. Istina, malo je gadno kad koristi vašu četkicu, ali nije problem nabaviti novu, važna je pasta. I tehnika čišćenja, od dole na gore, od korena do krune i obrnuto, a ne horizontalno.

Nije razlog ni taj što mu ne verujemo, ili čak znamo da nije iskren i da mu ne pada na pamet da uradi to što govori i što demonstrira marketinškim potezima, kao što je poziv na dijalog o Kosovu. Zna on jako dobro da bi mu to moglo zameriti njegovo biračko telo, ali zna i da će mu u tome pomoći opozicija kad grakne protiv. Jer i telo zna, i kad ne razume, da je sve što opozicija napada dobro za svekoliko srpstvo i majčicu Srbiju, koju, telo kao i glava, voli najviše na svetu.

Ako je mogao on da preuzme njihov program i vrednosti i da na tome profitira, što ne bi i oni mogli njegov, a svoj. Ako je mogao tako da zaludi toliki svet, što ih opozicija na isti način ne bi sasvim sludila, jer očigledno su skloni. Uostalom, ne bi ni meni, koji to predlažem, bilo baš jednostavno da se snađem u situaciji kada bi Šutanovac, Tadić, Živković, Jeremić, sa uvek spremnim Čedom i Čankom, počeli gromoglasno da podržavaju i hvale Vučićeve poteze. On je njih proglasio za neprijatelje Srbije, za lažove i lopove koji su je opljačkali i doveli do bankrota, od kojeg ju je spasao samo zahvaljujući svojim „natčovečanskim naporima“. Kako bi onda biračkom telu objasnio njihovu podršku i dijalog sa njima.

Umesto da ih hapsi, on ih poziva na čampras divan, a oni zadovoljni hvale li, hvale. Takva podrška bi i njega zbunila, a kod biračkog tela ga debelo kompromitovala. Telo, koje inače misli da su svi političari isti, osim vođe, počelo bi da sumnja da ni on nije drugačiji. Manje obavešteni mogli bi ga čak pobrkati sa njima. Doduše, to bi moglo da košta i pomenute lidere opozicije, pa i njihove stranke ali, ruku na srce, ni nemaju bog zna šta da izgube. Obraza su se odavno odrekli, a glasova je i onako sve manje. Štaviše, bila bi im to prilika da se, žrtvujući se, bar malo izvade, demonstrirajući da im je dobrobit Srbije ipak važnija od ličnih interesa.

Zašto ne bi demokratska opozicija svojski podržala i Anu Brnabić, koja možda nema nameru da bude svoja, ali možda bi je to osokolilo, ili bar pokolebalo. Znamo da on veruje u njenu apsolutnu poslušnost, zato joj je i poverio da mu čuva mesto, ali verovao je on tako i za Radulovića ili malog Lazu Krstića. Kažu da je Ana čovek Zapada, koji, poznato je, odlučuje o svemu na Balkanu, pa i u Srbiji. Možda je baš ona njihov trojanski konj, možda su konačno rešili da okončaju idilu sa lošim momkom, koji je bio odabran da poliže sve što su on i njegovi posejali devedesetih. Možda je, verujući da se puter na njegovoj glavi otopio, počeo da ih žulja kao hemoroid. A možda je njegov rok trajanja jednostavno istekao.

Kada bi korumpirana opozicija preuzela Vučića od njegovih botova i usvojila ga, oni bi ostali bez posla, a njegovim glasačima bi bilo teže da iz iste korpe proberu zdrave jabuke od natrulih, kad nema vidljive razlike. Posebno u situaciji kada bi u drugoj korpi bili sve sami plodovi voćki koje je onomad i Vučić sadio. Tako bi mu dojučerašnji istomišljenici postali najubojitija opozicija, na čije optužbe za nacionalnu izdaju nema prave odgovore.

Verovatno bi to bio kraj samozvanih demokrata, ali nikakva šteta. Naprotiv, ako bi sa sobom povukli i Vučića i njegov režim, bila bi to velika dobit za društvo i državu, koji bi jednim udarcem bili oslobođeni dve podguzne muve, čime bi se otvorio prostor za neke nove aktere čistih ruku i čestitih namera. Bilo bi u tome i neke kosmičke pravde, jer oni su najviše doprineli njegovom usponu na vlast.

* Autor je bivši političar i diplomata