Kamikaze

Pojavni oblik tog dijaloga u lažnoj postavci stvara dve različite predstave – jednu namenjenu javnosti Srbije, koja, s obzirom na kontrolu medija i javnog govora, nije u prilici da vidi tu iluzornost, a drugu usmerenu na međunarodnu zajednicu, odnosno Evropsku uniju i Sjedinjene Američke Države, koja se, usled spoljašnjeg i površnog bavljenja tim problemom, zadovoljava formom umesto sadržajem, iščekujući da vidi samo krajnji rezultat.

Lažnost predstave koju izaziva unutrašnji dijalog o Kosovu u ovdašnjem, kontrolisanom javnom mnjenju, zasnovana je na iluzijama da je reč o procesu u kojem je moguće nešto promeniti spolja, činjenično, odnosno da je državno rukovodstvo u prilici da utiče na kosovsku nezavisnosti i njegovu aktuelnu teritorijalnu celovitost. Tako se unutrašnji dijalog o Kosovu sveo na razgovor o tome na koji način Srbija može da profitira, da dobije deo teritorije, da naplati, da joj se nešto da.

Prividna postavka cilja dijaloga o Kosovu unutar srpskog društva zasniva se, dakle, na lažnom uverenju da je tu reč o pokušaju pronalasku rešenja spolja i, čini se, iskrenom uverenju učesnika, koji su se do sada odazvali pozivu predsednika Srbije Aleksandra Vučića da u njemu učestvuju, da od Srbije nešto zavisi i da je moguće promeniti.

Time je sadržaj, odnosno predmet rešenja za kosovsko pitanje, a time i cilj unutrašnjeg dijaloga, potpuno promašen. Unutrašnji dijalog, kako mu i samo ime kaže, može biti samo usmeren na promenu iznutra, promenu u kolektivnoj svesti naroda i pogleda na predmet dijaloga, bez iluzija o tome da će se nešto spolja činjenično izmeniti. To se postiže promenom javnog diskursa koji je uveliko i neprestano određen lažima o tome šta se događalo na Kosovu, kakva je bila uloga državnog rukovodstva i predstavnika Srbije u procesu njegovog osamostaljenja. Promena iznutra se događa tako što se lažne postavke izvrnu u istinito viđenje i prikaz, tako što se napravi radikalni obrt i građani se konačno suoče sa greškama koje su njihovi predstavnici pravili unazad 25 godina.

Kada bi se takav proces odigrao, činjenica o nezavisnosti Kosova ne bi bila uopšte toliko strašna koliko bi bilo strahovito saznanje o tome na koji način su građane Srbije vodili zvaničnici i kakvim su ih napravili da izgledaju spolja gledano. Saznanje o manipulaciji kojom su bili izloženi bila bi jedina logična, istinita i prava posledica unutrašnjeg dijaloga o Kosovu. Ona bi za sobom povukla odgovornost aktuelne političke elite, zajedno sa inicijatorom unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, s obzirom na njegovu i njihovu predvodničku ulogu u toj manipulaciji građanima unazad četvrt veka. Krajnja posledica unutrašnjeg dijaloga o Kosovu bilo bi zapravo jasno utvrđivanje njihove odgovornosti, što bi, s obzirom na to da su ga oni započeli, bio kamikaza ili samoubilački potez.

Zato taj unutrašnji dijalog izgleda sasvim drugačije. On je usmeren na iluzoran cilj da bi njegov rezultat mogao biti promena spolja, a ne iznutra. Pa tako imamo povampirene izjave i predloge o tome da bi Kosovo trebalo podeliti ili da bi ga eventualno trebalo priznati kako bi se zauzvrat dobila teritorija Bosne i Hercegovine, odnosno entitet Republika Srpska pripojio Srbiji. Držeći građane čvrsto u uverenju da su žrtve svetske politike i onoga spolja, umesto upravo njihove, sopstvene i iznutra, politička elita vodi nakaradni i višestruko tragičan dijalog na štetu javnog interesa.

Moguće je sasvim da su oni, osim te lažljivosti i namere da dalje duboko varaju građane kako bi sačuvali sopstvene zadnjice, i kako bi od njih sačuvali tu tajnu o ogromnoj odgovornosti i grehovima koje nose, zaista i toliko glupi da misle da su te dve ideje, o podeli ili razmeni teritorije, ili naplaćivanju priznanja Kosova dobijanjem teritorije Bosne i Hercegovine, zaista realne. Jer glupost uglavnom jeste sastavni deo prevara i laži.

Ono što iza toga ostaje je izvesnost da unutrašnji dijalog neće doprineti istini, saznavanju činjenica, što bi znatno olakšalo i ukinulo frustraciju koju oseća veliki broj građana suočen sa lažnim predstavama fabrikovanim snažnom medijskom propagandom, već daljem udaljavanju od tog procesa i utvrđivanju uloge žrtve bez ikakve svesti o tome kolikim su je upravo voditelji unutrašnjeg dijaloga zločincem napravili.