Politika je grozna stvar kojom se bave grozni ljudi

Naša ponašanja govore samo o nama samima, ne govore o drugim ljudima, jer ako postanemo ‘zveri’ u nekoj situaciji, to ne znači da nas je nešto izazvalo, nego da to imamo u sebi. Zato je jako važno da u životu štitimo druge od samih sebe u ekstremnim situacijama, dok je na sceni bitno da idemo do kraja. Na sceni je vreme koncentrisano, sukob se dovodi do kraja, kao na klatnu. Zato što je polje krajnosti, scena mora da bude i polje slobode“, smatra Vjera Mujović, glumica Narodnog pozorišta u Beogradu. Od sredine marta ona u Operi i teatru Madlenianum igra glavnu i jedinu žensku ulogu u komadu Kerol Rokamora „Tvoja ruka u mojoj“, nastalu na osnovu pisama koje je Anton Pavlovič Čehov razmenjivao sa svojom suprugom Olgom Kniper. U razgovoru za Danas Vjera Mujović govori o ovoj „komediji po Čehovu“ i njenim junacima, angažovanoj umetnosti, položaju umetnika u vremenima političkih i društvenih previranja.

* Nije baš uobičajeno da glumica pronađe, prevede i ponudi tekst pozorištu. Kako je rukopis Kerol Rokamore došao do Vas?

– Reditelj Goran Golovko, intendant HNK u Splitu, gledao je tu predstavu u Parizu u režiji Pitera Bruka. U njoj su igrali Mišel Pikoli i Nataša Pari, supruga Pitera Bruka, koja je preminula pretprošle godine. Goran je u pozorištu Buf d nord, gde se igrala ta predstava, kupio tekst i dao mi ga pretprošlog leta. Ja sam to prevela, o čemu sam sasvim slučajno pričala sa Anom Radivojević, direktorom Drame u Madlenianumu. Ona je pročitala tekst i došla na ideju da to režira glumac Nebojša Dugalić. Naravno, u tom tekstu su i delovi iz „Tri sestre“, „Ujka Vanje“ i „Galeba“.

* Kako je bilo raditi sa Nebojšom Dugalićem kao rediteljem?

– Čarobno. Ja sam uživala, zato što je on, pre svega jako nežan i dobar čovek, ali i beskrajno precizan, zahtevan, zna šta hoće. Naši reditelji često znaju šta neće, a to nije dovoljno da biste napravili dobru, zahtevnu i preciznu stvar. Ja generalno volim glumce reditelje, zato što oni znaju šta je realno, šta je glumcu potrebno i kakve mu indikacije daju. Jeste bilo naporno, jer biti 70 minuta na sceni sve vreme nije baš lako, ali ta dinamika koju smo dobili njegovom režijom, s tom neočekivanošću i morem postupaka, rekvizitom…, donela je neku neobičnu prirodnost. Meni se jako dopada kako je to na kraju realizovano, a vidi i kako to publika prima. U današnje vreme u kome se živi ubrzano – u doba SMS-ova, mejlova, koje najčešće pišemo bez znakova za č, š, ć, đ…, kad se ne brinemo ni o jeziku, ni o suštini, u predstavi „Tvoja ruka u mojoj“ vraćamo se u vreme kad su se pisala pisma. Čehov i njegova žena Olga Kniper razmenili su oko 860 pisama za šest kratkih godina koliko su bili zajedno.

* Zbog čega su veze između glumica i pisaca česta kombinacija u umetničkom svetu?

– Suština je u Čehovljevoj rečenici: „Ti si moj tumač“ – ona je bila glumica koja je najbolje tumačila likove iz njegovih dela. Ona mu je stalno slala pisma, poruke, šta se događa, kako ko igra, sve te njene sumnje i patnje, ali nikad samu sebe ne hvali. Uvek je u nekoj velikoj patnji, a nad ulogom Maše u „Tri sestre“ kaže: „Ona je čarobna, ali ako je upropastim, ja ću ostaviti glumu zauvek“. Kao što Bergman kaže: „Čovek odraste kad prestane da se čudi“, ja mislim da umetnik prestane da bude dobar umetnik kad prestane da sumnja u to što radi. Tu njenu stalnu sumnju pojačavalo je i to što je živela u Moskvi, jer je bila osoba koja nije mogla da se posveti samo domaćinstvu. Imala je potrebu i strast za umetnošću, a to je bilo vreme kad je opredeljenje žena bilo da budu pored svog muža, da budu domaćice… Čehova, koji je od svoje 20. godine živeo sa tuberkulozom, lekari su terali na jug, na sada sporni Krim, što će se na kraju ispostaviti fatalnim, jer je ta vlaga na Jalti još gore uticala na njegovo zdravlje. Ali, meni se čini da je ta razdvojenost učinila da njihova ljubav toliko i traje i da postoji ta ljubavna čežnja koja se ne može savladati. O tome je pevala i Desanka Maksimović. S druge strane, a Čehov je govorio da bi jedino mogao da se oženi sa osobom s kojom ne bi živeo stalno.

* Ko je zapravo Olga Kniper Čehova, jedna od prva 44 člana danas kultnog moskovskog Hudožestvenog teatra?

– Ona je prvo bila muzičarka, držala je časove da bi izdržavala sebe i porodicu. Inače, bila verena za potomka porodice Gončarovih, iz koje je Puškinova žena. Ali, pošto je Olgin otac bio Nemac koji je bankrotirao, verenikova majka je tražila da se Olga odvoji od njenog sina. Ona je jedina upisala glumu bez protekcije kod Nemirovič Dančenka, koji je, nažalost, bio oženjen. Kažu da je to bila velika ljubav, veliki neostvaren flert, a onda se desio Anton Pavlovič, koji je neposredno pre toga ostavio Liku Mizinovu, glumicu koju je mnogo volela cela Rusija. Olga Čehova sreće u „ozbiljnim godinama“, kako Rusi kažu, kao „staraja djeva“. Imala je 29-30 godina i bila glumica sada proslavljenog moskovskog Hudožestvenog teatra, koje je u to vreme radilo u nemogućim uslovima – po moskovskoj ruskoj zimi bez grejanja, osvetljenja…, ali je postojala velika želja da se uradi nešto novo. Oni su začetnici modernog glumačkog izraza, onog što mi učimo na Akademiji kao sistem Stanislavskog, koji je zajedno sa Nemirovič Dančenkom osnovao to pozorište. Stanislavski je bio reditelj i glumac. Neke naše kolege, koje su gledale našu predstavu, očaralo je i to „kako se Čehov nervira zbog Stanislavskog“, koji je za nas sada legenda, vertikala…

* Kakva je bila sudbina Olge Kniper u Sovjetskoj Rusiji?

– Rusi nisu mnogo voleli Olgu, zato što joj nisu oprostili što je pet i po decenija nadživela Čehova, koji je umro u 44. godini. Ona je bila jaka ličnost, koju bih možda mogla da uporedim sa našom Mirom Stupicom. Bila je žilava, ali je u jednom trenutku, što je apsurdno, kao jedan od začetnika modernog izraza u glumi, postala anahrona. Ima jedan zanimljiv zapis – kad su obnovljene „Tri sestre“ u kojima je čuvena Ala Tarasova, za koju kažu da je bila Staljinova ljubavnica, čarobno igrala Mašu, Olga joj je čestita i gorko plakala pored zavese. Sećam se da sam razmišljala zašto je Marija Crnobori prestala da glumi. Ona je u jednom trenutku rekla: „Od mene dosta“, iako se posle bavila intenzivno obnovom JDP-a, pisala dnevnik o tome, svakog dana posećivala gradilište…

* Da li umetnici treba da budu angažovani i šta je njihova sudbina u smutnim vremenima? Stanislavski je bio Lenjinov ljubimac, ali je završio u kućnom pritvoru.

– Sovjeti su imali još u ono doba Agitprop – Agitacionu propagandu, koja se bavila umetnošću, kulturom, širenjem pismenosti na najnižem nivou. Oni su odmah bili svesni važnosti kulture i umetnosti, tako da mnoge velike umetnike nisu dirali. Govorim o pesnicima i onima koji su širili ideologiju. Nedavno sam čula genijalnu rečenicu, ministra spoljnih poslova Velike Britanije koji je još 1885. rekao: „Srbija se nalazi u stanju akutne razdraženosti“. Meni se čini da smo u hroničnoj akutnoj razdraženosti i da su se mnogi umorili od angažmana, a neki su u stanju potpune otupelosti. Svako ko se bavi umetnošću ne može a da ne bude svesno socijalno biće, ali s druge strane toliko je užasa i strahota na ovom svetu, da mi je strana želja da se nasiljem bavim i na sceni. Ne kažem da bih odbila takvu ulogu, ali ne bih inicirala takav projekat. Kao što je sam Dostojevski rekao: „Čovek može bez hleba, bez vazduha, ali bez lepote ne može“. Zato je važno da, ako možemo svakog dana neku lepotu i dobrotu proširimo bar malo. Možemo da kritikujemo koliko god hoćemo rijaliti programe, televiziju, nove tehnologije, medije, ali s druge strane znam da kod nas ima beskrajno talentovanih ljudi.

* Gde su oni, u prvom planu vidimo samo netalentovane političare?

– Mislim da je politika toliko grozna svar i da samo grozni ili halapljivi ljudi žele njom da se bave. Normalan svet u nekim budžacima i nema potrebu za takvom vrstom javnosti.

Tumač realnih likova

Osim glumom Vjera Mujović bavi se muzikom, piše prozu, prevodi sa ruskog i francuskog jezika. Igra u pozorištu, na filmu i TV u Srbiji, gostovala je u Rusiji, Ukrajini, na Severnom polarnom krugu, Gruziji, Jermeniji, Švedskoj, Italiji, Grčkoj, Poljskoj, Hrvatskoj, Francuskoj. Kaže da u poslednje vreme dosta sarađuje sa Rusima u Nemačkoj.

„U Nemačkoj živi pet miliona Rusa i imaju fantastične programe i kulturne centre. Čast mi je što ću u čuvenom Kulturnom centru Gastajg u Minhenu igrati Marinu Cvetajevu povodom 125 godina od njenog rođenja. Nedavno sam u Zadužbini Ive Andrića igrala ‘Poetski kabare Ivo Andrić’ i jako je čudno to kako Andrić i Cvetajeva, koji su rođeni iste godine, imaju toliko različite estetike. Zanimljivo je da kad igrate realne likove o kojima morate puno da istražujete, a ja sam igrala i Minu Karadžić, glumicu Sofiju Holidej, studentkinju Stanislavskog i prijateljicu Marine Cvetajeve, američku pesnikinju koja je jako mlada tragično završila život Silviju Plat, Gavrila Principa i evo sada Olgu Kniper, morate nekako da ih stavite u sebe i da vidite šta od sebe da sklonite, a šta je to što imate da razvijete i kako da se napravi ta selekcija u zadatim okolnostima. Sve to treba uklopiti sa zamislima reditelja i uvek postoji opasnost da li će to uspeti. S druge strane, radeći Lolitu, videla sam da mnogi ljudi imaju predrasude i da zbog „halo efekta“ misle da nešto znaju“, kaže Vjera Mujović.