Snežana Čongradin

Bizarno je jako i snažno ovo što običan čovek, koji živi pod diktaturom Aleksandra Vučića u Srbiji, danas, može da oseti u vezi sa time ko ga i na koji način predstavlja. Predsednik Srbije je, znam da znate, strpao 87 muškaraca, sumnjive biografije, (ne znamo koliko desetina godina robije oni broje), na avion, da odu u Tivat da razviju transparente na kojima piše:”Srbija pobeđuje”.

Ali, stvarno, nit’ su dužni, nit’ su krivi.

Većina ljudi u Srbiji koji su protiv režima Aleksandra Vučića znaju da je to dan kada bi trebalo da budu na Slaviji. Tamo gde su ih pozvali studenti.

Nema lepše vesti od one kada se oglasi neka opoziciona stranka, za koju se izvesno i sa najmanje sumnje ispostavlja da nije saradnica režima Aleksandra Vučića, opredeli ili saopšti: „Bezuslovno podržavamo studentsku listu“.

Ja zaista mislim da ni sam Ratko Mladić, najveći ratni zločinac, posle Drugog svetskog rata na evropskom tlu, odgovoran i osuđen za genocid nad srebreničkim muslimanima, ne misli za sebe da je heroj.

Protiv Vučića, za pobedu na izborima, nije potreban lider.

Čak i Uskrs 2026. godine obeležava se u Srbiji pod režimom Aleksandra Vučića.

Rektor Đokić ne govori puno. Govori precizno, fokusirano na temu, u okviru konteksta koji se ispred njega ispostavlja. Rektor Đokić se ne upliće u blato režimske propagande, ne odgovara na brutalne napade. Retko viđamo rektora Đokića. Međutim, kada se pojavi, svi znaju da je on taj.

"Čuli su se hici, plašili smo se za svoj život", kazao je student Veroljub Naumović tvrdeći da su njega i druge kolege studente u Kuli napali pripadnici SNS koji su, kako tvrdi, nosili sa sobom hladno oružje i "značke". U noć između četvrtka i petka. Dva dana pred izbore.

Ovo svet nije video još.

Miloš Vučević, predsednik Srpske napredne stranke, koji je na tu funkciju „spao“ jer je bio prinuđen da podnese ostavku sa mesta premijera, zbog političke odgovornosti, usled smrti 16 ljudi i pada nadstrešnice u Novom Sadu, na godišnjicu ubistva prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića, izjavio je da za to ubistvo niko nije snosio političku odgovornost. Osudio je takav slučaj.

Dva ludaka, Donald Tramp i Benjamin Netanjahu, dva ozbiljno poremećena lika, koji ubijaju gde stignu, koji ostvaruju isključivo sebične ciljeve, sa ozbiljnom sumnjom u sposobnosti njihovog razuma da shvate šta zaista rade i da osete bilo kakvu emociju koja ima veze sa drugim ljudskim bićima, bombarduju i napadaju druge zemlje mahnito. Kao deca od tri godine.

Ovaj brod nema kormilara. Ovom brodu nedostaje navigacija. Na ovom brodu niko ne zna šta da radi jer nikoga nema da pravac organizuje u smeru apsolutne saglasnosti i saradnje – ka padu režima Aleksandra Vučića.

Kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić prošlog vikenda najavio da će da naredi osnivanje posebnog tela u Vladi za ubrzanje evropskih integracija, kao razlog za takvu svoju odluku, a u kontekstu omalovažavanja evropskog puta Srbije, rekao je kako je “njima”, a oni su Evropljani, važno da li ribi u reci upadne u usta parče hleda ili nešto drugo… Podsmevao se tome predsednik Srbije.

Ja ne mogu da verujem. Ne mogu da verujem da su naša deca drugačija od nas. A, zamilislite – i, nisu daleko. I to je prirodno, takoreći – normalno.