Huligani opet porazili državu

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Ništa novo, jer događaji sa stadiona „Rajko Mitić“ nisu ni prva ni poslednja pobeda huligana nad državom, koja je samo na rečima zainteresovana za konačan obračun sa metastazirajućim devijacijama u teško obolelom srpskom fudbalu. Decenijama smo svedoci blagonaklonom stavu vlastodržaca svih boja prema ljudima „s one strane zakona“ raznih profila u ovom sve siromašnijem i lošijem, ali za brojne mahinacije i ćar još uvek podesnom sportu. Da država radi svoj posao, ne bi nam klubove vodili ljudi sumnjivih biografija, protiv kojih se vode ili su vođeni sudski procesi. Da država ne gura nos tamo gde joj nije mesto, a zatvara oči tamo gde bi morala da reaguje, ne bi preko svojih političara u upravama aminovala pljačku klupskih kasa, ali ni „bratstvo i jedinstvo“ sa dilerima droge, lopovima i tabadžijama, patetičnih titula „vođe navijača“. U društvima koja poznaju vladavinu prava ne može da se desi da se takvi ljudi pitaju za izbore predsednika i smene trenera, šamaraju igrače, prete im pištoljima, uzimaju procenat od transfera, drže svoje konferencije za novinare, prekidaju utakmice… I ostaju na slobodi ili, ako se desi da budu osuđeni, brzo budu vraćani na svoja „radna mesta“ na ulici i tribinama. Spremni da zalegnu za zaštitnike iz klubova, partija i vlasti kada im se to zatraži.

Dokle god je tako sve češće ćemo prebrojavati krvave glave i polomljene stolice, a nećemo pričati i pisati o atraktivnim golovima, efektnim driblinzima, golmanskim bravurama i uspesima u Evropi. Talentovani igrači bežaće iz zemlje na prvi poziv iz inostranstva, a razumni roditelji braniti deci odlaske na stadione. Takozvani sportski radnici sejaće međusobnu mržnju, mediji propagirati nasilje svih oblika, a stranci na ovdašnje mečeve dolaziti kao na safari u najzabačenijoj divljini.

Mora li da nam se desi Hejsel da bismo se dozvali pameti?! Možda je krajnji trenutak da nas fudbalska Evropa izoluje i tako izopštene i marginalizovane, a godinama joj smo se „nameštali“ svakojakim incidentima, natera da pročistimo svoje redove.