Antifašizam za poneti (1/2)

                       

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Niti jedan narod, niti jedna država nisu krenule u borbu protiv ovog zla sa svešću da to treba zaustaviti zbog zla samog, zla kao takvog. Svet je krenuo u borbu protiv nacizma jer je bio primoran… Sve do tog trenutka cenkao se i udobroljavao Hitlera. Dakle, SSSR, SAD, Velika Britanija pa i ostale manje zemlje računajući i nas ušle su u borbu sa Hitlerom jer su bile napadnute. Da toga nije bilo, nikome ne bi smetao – kao što dugo vremena i nije – progon Jevreja i nacistički logori. Rečju, svet je postao antifašistički onda kada mu ništa drugo nije preostalo, ne dobrovoljno, već pod prisilom.

Kako je Evropa mogla da prihvati nacističku priču o jevrejskoj opasnosti kada su Jevreji činili 0,76 odsto nemačkog stanovništva? Kako Evropi nije bilo sumnjivo kada je Hitler 14. oktobra 1933. godine obnarodovao da Nemačka napušta Društvo naroda? Zar Dahau, simbol nacističkih logora, nije otvoren već u martu 1933. godine? Zar pre stupanja na vlast „Nikogović iz Beča“ nije kazao: „Padaće glave… Marksizam će biti iskorenjen. Jevreji će biti uklonjeni. Nemačka će obnoviti svoje vojne snage, razbiti okove Versaja i mačem osvojiti teritoriju koja joj je potrebna za njen životni prostor“? Zar nisu za samo mesec dana po dolasku Hitlera na vlast građanske slobode koje je garantovao Vajmarski ustav bile suspendovane? Zar nisu gotovo svi Hitlerovi najveći oponenti za dva meseca pobegli iz Nemačke, za četiri meseca svi sindikati raspušteni, a ubrzo potom ukinute i sve opozicione partije, ne računajući one koje su dobrovoljno otišle u likvidaciju? Kako je moglo da promakne svetu da je Hitler za četiri godine od sedam stigao do 52 divizije? Zar nije bilo dovoljno Evropi da se mobilizuje pošto su u noći 9. novembra 1938. godine, u Kristalnoj noći, nemačke sinagoge spaljene do temelja kada je i 7.000 jevrejskih radnji potpuno uništeno, a 30.000 Jevreja potom poslato u konclogore?

Godinu dana pred dolazak Hitlera na vlast kružila je među novinarima u Nemačkoj jedna duhovita skaska koju je u svojoj Autobiografiji zabeležio Artur Kestler. Kako legenda veli, za vreme dinastije Ming živeo je jedan strašni dželat po imenu Vang Lun. Pratio ga je glas, ne bez razloga, da je najbrže odsecao glave osuđenicima na smrt. Međutim, kao i svaki profesionalac, Lun je težio savršenstvu, tačnije da žrtvi odseče glavu, a da mu ona potom i dalje ostane na ramenima. Jednog dana takvom brzinom je jednom jadniku odsekao glavu da mu je ovaj ljutito rekao: „Zašto produžavaš moju agoniju? Bio si milosrdan prema drugima“. Na to je uzoriti Vang Lun, ne bez ponosa, kazao: „Molim vas da se samo ljubazno naklonite“. Znači, ipak se moglo videti…

Međutim, evropski političari nisu želeli da vide da je odavno trasiran „put u varvarstvo“ (Piter Gej). Kako je moguće da je svet mogao biti tako ravnodušan? Pitanje bolno koliko i ovo današnje: kako svet nije sramota da se nadmeće oko toga ko je dao najveći doprinos antifašističkoj borbi i da tako besramno i banalno politizuje antifašizam…

Jedno istraživanje javnog mnjenja iz septembra 1939. godine pokazalo je da je samo 16,1 odsto Amerikanaca bilo protiv neutralnosti SAD i za pružanje pomoći Velikoj Britaniji. Časopis Forčen je sproveo anketu po kojoj je samo 15,9 odsto Amerikanaca smatralo da američke vojnike treba poslati u borbu. Tako je bilo sve do decembra 1940. godine – javno mnjenje je bilo protiv rata sa Hitlerom. Istovremeno američka javnost je bila odlučno protiv prihvatanja izbeglica, žrtava nacističkog terora, čak je juna 1941. godine zabranjen ulazak i onima koji su imali rodbinu u SAD. Sredinom 1942. godine uprava za ratne informacije je utvrdila da jedna trećina Amerikanaca podržava sklapanje separatnog mira sa Nemačkom.

Psiholog i istraživač ponašanja, profesor sa Mičigenskog univerziteta Nirman Mejer utvrdio je da je ratobornost Amerikanaca bilo lakše postići racionalisanjem benzina i smanjivanjem građanskih sloboda nego pozivanjem na ideje. A i kako da se bore protiv fašizma kada je u SAD rasizam bio svakodnevna pojava? Kakvi su bili samo protesti upućeni Eleonori Ruzvelt jer je prisustvovala mešovitoj (crnci i belci) igranci u Vašingtonu? Dame iz Virdžinije protestuju zbog toga i pišu joj da je opasno po društvo to što „supruga predsednika SAD odobrava ples u kome učestvuju… obe rase i da njen primer mogu slediti lakomisleni belci“. Američki Crveni krst odvajao je zalihe krvi za bele i obojene ljude. Nije bilo lako američkim zvaničnicima kada su crnci tražili objašnjenje razlike između klupa obeleženih sa Juden u Nemačkoj i klupa na kojima piše Obojeni na Floridi.

Evropski kukavičluk je dostigao svoj sramni zenit kada je žrtvovana Čehoslovačka. Tokom govora u Parlamentu 28. septembra 1938. godine britanski ministar finansija ser DŽon Olsebruk Sajmon prišao je premijeru Nevilu Čemberlenu i dodao mu cedulju sa obaveštenjem da ga Hitler poziva na mirovni sastanak u Minhen. Nastupila je euforija koju „majka svih parlamenata“ ne pamti. Samo je jedan glas bio protiv, glas Vinstona Čerčila, koji u sveopštoj graji niko nije ni čuo, tačnije nije ni želeo da čuje. Takvo raspoloženje nije bilo karakteristika samo Britanaca. Tog dana predsednik SAD Franklin Delano Ruzvelt poslao je Čemberlenu verovatno jedan od najkraćih telegrama u istoriji – sastojao se samo od dve reči: „Good man!“. Francuzi su organizovali skupljanje dobrovoljnih priloga da se britanskom premijeru – „gransenjeru mira“ – Nevilu Čemberlenu kupi vila na Francuskoj rivijeri. Za samo dva dana prikupljeno je 100.000 franaka, suma za koju je mogao i zamak da se kupi. Bulevar mira u Strazburu prekršten je u Bulevar Nevila Čemberlena.

Vinston Čerčil će tada Nevilu Čemberlenu reći dve antologijske rečenice: „Mogli ste birati između rata i sramote. Izabrali ste sramotu, a dobićete rat“. Mogao je, slobodno, to da bude moto čitave evropske politike. Šta bi Hitler uradio da su zapadne sile zauzele odlučan stav oko Čehoslovačke? General-pukovnik Vermahta Franc Halder: „Za poznavaoce stvari, naš strateški raspored prema Čehoslovačkoj bio je samo jedan veliki blef“. Načelnik Operativnog štaba Vrhovne komande Rajha Alfred Jodl: „Da se smatralo da će doći do intervencije Engleske i Francuske, firer sigurno ne bi preduzeo protiv Čehoslovačke vojnu akciju. Septembra 1939. godine nemačka armija se rađala… To je bila armija jednog kockara… koji odjedanput stavlja na kocku sve što poseduje.“ Feldmaršal Vilhem Kajtel: „Da su Daladje i Čemberlen rekli u Minhenu 'Nastupićemo', čvrsto sam ubeđen da mi ni u kom slučaju ne bismo preduzeli vojne mere. Mi to nismo mogli učiniti“. Ali Hitler je znao ključnu stvar: „Poznajem Čemberlena i Daladjea… To su kukavice“.

Autor je novinar iz Beograda