Antifašizam za poneti (2/2)

U SSSR-u je nemački ambasador bio, nimalo slučajno, Fridrih Verner fon der Šulenberg, jedan od uticajnijih pristalica zbližavanja SSSR i Nemačke. Staljin je, takođe ne slučajno, 3. maja 1939. godine smenio Maksima Maksimoviča Litvinova, dotadašnjeg ministra inostranih dela SSSR – nosioca politike kolektivne bezbednosti i saradnje sa zapadnim silama – a na njegovo mesto doveo rečenog Vječeslava Molotova. Sve do 22. juna 1941. godine, do operacije Barbarosa, kada je Hitler napao Staljina, Treći rajh je iz SSSR-a uvozio 74 odsto svojih potreba fosfora, 67 odsto azbesta, 65 odsto rude hroma, 55 odsto mangana, 40 odsto nikla i 43 odsto nafte…

Evropa će se razbuditi sa fatalnim zakašnjenjem, ali ne prekasno… Napadnuta je Poljska, zemlja čiji je budžet bio manji od budžeta Berlina. Bila je to jedina zemlja u Evropi koja nije dala kvislinga. Povodom osvajanja Varšave 9. septembra 1939. godine, sovjetski ministar spoljnih poslova Molotov uputio je čestitku nacističkoj vladi, a već 17. septembra u 6 časova ujutru i sovjetske trupe su umarširale u Poljsku. Posle nešto više od mesec dana Molotov je u govoru pred Vrhovnim sovjetom SSSR-a rekao: „Brzi udarac protiv Poljske, najpre od nemačkog Vermahta, a zatim od Crvene armije – i od te odvratne tvorevine Versajskog ugovora nije ostalo ništa“.

London nije reagovao, Čemberlenova vlada je iznela stav da se britanske garancije, kada je reč o Poljskoj, odnose samo na nemački napad. Odnos Evrope prema fašizmu belodano je pokazao i francuski ministar inostranih poslova Žorž Bone, kada je u Parizu na očajnički apel poljskog ambasadora Julijusa Lukasjeviča da svaki sat odlaganja francuskog napada na Nemačku znači smrt hiljada Poljaka, muškaraca, žena i dece – hladno odgovorio: „Znači li to da želite da i pariske žene i deca budu pobijeni“.

Tri meseca kasnije, tridesetog novembra 1939. godine, SSSR je napao malenu Finsku. Nešto više od 3,5 miliona Finaca dalo je mitski otpor Staljinu. Istaknuti finski komunista Arvo Tuominen odbio je Staljinov predlog da formira marionetsku vladu i otišao u ilegalu rekavši: „To bi bio zločin“. Ostali evropski komunisti su podržavali nacističko-sovjetski pakt sve dok SSSR nije napadnut. Britanci i Francuzi su se divili Fincima, ali pomogli nisu. Pominjani Artur Kestler je napisao da francuska radost zbog finskih vojnih uspeha protiv SSSR podseća „na voajera koji se uzbuđuje i zadovoljava gledajući tuđe muževne uspehe koje sam ne može da obnaša“.

Sramno ponašanje Francuza je najbolje odslikavao tadašnju Evropu… Američki istoričar Ričard Šenkman navodi da su Francuzi imali više boljih tenkova nego Nemci čak i mnogo više aviona, pogotovu ako se uzmu u obzir eskadrile koje su im Britanci poslali… Šenkman tvrdi da su Francuzi porobljeni zato što im je nedostajala borbena volja. Žan Pol Sartr u jednom svom romanu opisuje nemački ulazak u Pariz: „Kao po maslacu – oni ulaze u Pariz kao po maslacu…“ Francuski politikolog Lube del Bejl je najbolje objasnio francusku moralnu katastrofu: „Taj poraz nije bio samo vojni; bio je to poraz čitavog društva“. Oko 25.000 Francuza je dobrovoljno služilo u SS diviziji Vastland. Šokantna je činjenica da su francusku kvinslinšku vladu maršala Filipa Petena, formiranu jula 1940. godine, priznale 32 države među kojima SAD, Vatikan, SSSR… Nije manje ni poražavajuć podatak da su višijevske snage dale mnogo veći doprinos silama Osovine nego Francuzi koji su se pridružili de Golu u borbi protiv fašizma. Molotov je poslao Hitleru telegram sa čestitkama posle nacističkog osvajanja Francuske i njegovog ulaska u Pariz. Dok je Hiltler osvajao Francusku, Staljin je SSSR-u pripojio baltičke zemlje, u kojima će potom NKVD sprovoditi bestijalne čistke i masovne deportacije. Tada će Staljin zaposesti i delove rumunske teritorije Bukovinu i Besarabiju odakle će na stotine hiljada Rumuna biti deportovano u srednju Aziju.

Međutim, danas kada govorimo o godišnjici Hitlerovog poraza treba, ipak, naglasiti da izjednačavanje ova dva totalitarizma ne bi bilo ni ispravno ni pravedno, iako je slično Hitleru, SSSR čitave slojeve svog stanovništva obespravio i uništavao. Jer kako kaže Ernst Nolte, postoji velika razlika između društvene i biološke egzistencije, između „pravila“ i „nepostojanja izuzetka“. „Vidite, nema spora da su to, u velikoj mjeri, gotovo identične ideologije i državna ustrojstva. I boljševici i nacisti imali su isti totalitaristički cilj – apsolutnu dominaciju nad društvom i pojedincem, a koristili su gotovo identične metode za realizaciju tog cilja. Ali, na koncu, ipak, između nacizma i staljinizma se ne mogu povući znaci jednakosti – unatoč zajedničkom totalitarnom karakteru i, ako mogu tako reći, operativnim sličnostima“ – kazao mi je svojevremeno čuveni jugoslovenski emigrant-demokrata i antifašista Vane Ivanović. Svakako, tu nema diskusije, antifašistička komponenta komunizma ga ne može osloboditi odgovornosti za stravične zločine koje je počinio.

Farid Zakarija, jedan od najuticajnijih mislilaca današnje Amerike, sublimisao je antifašističke napore, potpuno tačno, u jednoj rečenici, rekavši da su najveće žrtve u borbi protiv Hitlera podneli Rusi, a da su u tom ratu najveće troškove imali Amerikanci, zaboravljajući da doda da su se SAD enormno obogatile na račun Drugog svetskog rata, da su, recimo, samo prihodi na američkim farmama porasli za 156 odsto, a da je za to vreme Crvena armija dodelila jedanaest miliona odlikovanja.

U odnosu na te polove se i danas, na godišnjicu pobede nad fašizmom, ništa manje nego i posle rata odvija pozicioniranje i opredeljivanje ostatka sveta. Današnji političari, svako iz svojih razloga, pokušavaju da ostvare svoje interese opredeljujući se za jedan od tih centara moći. Zajedničko im je to što te njihove politike nemaju nikakve veze sa antifašizmom… Jedni ne idu u Moskvu, da se ne bi zamerili Vašingtonu dok će drugi, prihvatajući taj rizik, stajati pored Putina na Crvenom trgu 9. maja.

Međutim, sve je to trgovina na sitno… Antifašizam za poneti… Mali formati se igraju velikim dostignućem. Nepravedno zaboravljeni nemački slikar Maks Liberman je Hitlerov dolazak na vlast prokomentarisao: „Ne može se toliko ždrati koliko se može povratiti“ – rečenica koja je aktuelna evo i na početku 21. veka. Evropa danas nije ništa manje bezglava nego 1939. godine. Postala je tužna pozornica za političare parohijalnih vizija i dometa – koji imaju svoje mišljenje, ali se ne slažu sa njim. Kako reče Miroslav Krleža pre 80 godina: „Od sviju evropskih pojava najžalosnija je danas evropska pamet“.

No, bez obzira na sva razmimoilaženja Evropa (uz podršku i sadejstvo sa SAD) i Rusija će morati da nađu modus koji će obezbediti prosperitet i jednima i drugima, modus neophodnosti sinteze raznolikosti ruskih i zapadnih kulturnih dostignuća kao jedinstvene civilizacije. Traženje tog azimuta na evropskoj kognitivnoj mapi biće najveći izazov savremenog sveta. Zapad i Rusiju u borbi protiv Hitlera nije ujedinio antifašizam, njegov anticivilizacijski karakter – već interes očuvanja komunizma odnosno liberalnog kapitalizma. Interes će, ma kakav on danas bio, opet prevladati – nadajmo se ne prekasno.

(Kraj)

*Autor je novinar iz Beograda