Ovih dana kada je Srbija u euforiji, slaveći po ko zna koji put veličanstvene uspehe sporta, kada se do božanstva uzdižu Saša Đorđević i njegovi košarkaški izabranici, pravi je trenutak da se kaže istina o ozbiljnom stanju stvari u toj oblasti društvenog života. Naime, sistem sporta u Srbiji definitivno nema nikakve veze sa vanserijskim rezultatima naših sportista na međunarodnoj sceni.
Jer to je sistem u kome je većina profesionalnih sportskih stručnjaka, eksperata i vrednih amaterskih sportskih radnika, pa naravno, i većina vrhunskih sportista potpuno isključena i ne pita se ništa o organizaciji, a pogotovo ne o upravljanju sportskim životom u Srbiji. Sve to u njihovo ime radi mala grupa povlašćenih i takoreći nezamenjivih sportskih funkcionera izabranih na rukovodeća mesta po delegatskom principu i statutima (pravnim aktima) koji se malo razlikuju od onih iz vremena socijalizma.
Oni su taj delegatski princip tj. te delegate u skupštinama pretvorili u svoju „glasačku mašinu“ i ne pada im na pamet da menjaju te pravilnike o organizovanju i upravljanju sportom. Jasno je i zašto. Uz pomoć tih i takvih statuta oni su praktično prisvojili i privatizovali sport kao opšte narodno dobro, ne ulažući ni jedan jedini sopstveni dinar. S vremena na vreme ti „vlasnici“ srpskog sporta samo kozmetički promene pravilnike prilagođavajući ih sopstvenom položaju i statusu, a zanemarujući svaku pomisao da se delegatski princip organizovanja i upravljanja sportom zameni tržišnim principima.
Najbolji primer je Statut FK Crvena zvezda. Naravno da uvek stoji pitanje: Zašto bi sportisti pravili otklon od socijalističkih vremena ako to nije napravila država? Odgovor je jasan: Sport je nevladin, nepolitički, nepartijski sektor svugde u svetu pa i po našem važećem Ustavu. Pa zašto onda ti rukovodioci (ne svi naravno) ne promene takav nakaradni i prevaziđeni sistem? Zato što im je važniji njihov lični interes od interesa srpskog sporta. Posao koji su im delegati poverili jeste njihov lični, a ne zajednički posao. Jer ti delegati (amateri) koji su ih izabrali ne mogu ništa da izgube. Mogu samo da dobiju dnevnice i vide malo sveta putujući sa reprezentacijom.
Dolazeći na čelo Ministarstva sporta, Vanja Udovičić je izjavio: „Stavićemo tačku (nije rekao na pljačku, prim. aut.) na rasipništvo u sportu“. A samo nekoliko meseci kasnije uživao je na prijemu slikajući se sa najvećim rasipnicima u srpskom sportu, rukovodiocima Sportskog saveza Srbije. Nije mu palo na pamet da pomisli koliko novca dobija godišnje ta birokratska i parazitska organizacija, dok se pred njegovim i našim očima gase sportski centri i klubovi. Pa zar nije Košarkaški klub Radnički iz Kragujevca odustao od ABA lige, zbog, za ozbiljan sistem i sport, tričavih 300.000 evra. Toliko para godišnje potroši (ako ne i više) ta srpska sportska hobotnica samo na samoreklamiranje, publikacije, bezvredne plakete, priznanja, čestitke, na dnevnice, putovanja, ručkove i večere.
Ukoliko se Ministarstvo sporta Srbije odmah ozbiljno ne pozabavi ovim i drugim sistemskim pitanjima, vrlo brzo će današnja košarkaška apoteoza (obožavanje) završiti kao i sve prethodne – nipodaštavanjem. Uostalom, Novaka Đokovića ni naziv najboljeg sportiste planete nije zaštitio od dojučerašnjih obožavaoca koji posle prvih njegovih neuspeha to više nisu. A Novak, to svi znamo, državi Srbiji i njenom sportskom sistemu ne duguje ništa, već naprotiv: i državu i narod on je zadužio toliko da mu ne mogu vratiti dug dok je živ.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
