Atavističko društvo

I dokle smo stigli sa tim „razračunavanjem“ posle 200 godina?

Ostali smo u mestu! Za izgradnju uređenog, humanog, uspešnog građanskog društva, kakvo vidimo u Danskoj, Švajcarskoj, Holandiji…, nikada „nije bio momenat“. Momenta nije bilo jer je uvek trebalo ratovati (despotska i hajdučka tradicija). A gde su ratovi, tu su vojni logori, zbegovi i zgarišta! Naša nova nacionalna državnost je potpuno „progutala“ društvo. Zašto nam se to desilo?

Zato što najgora pošast koja može da zadesi jedno društvo jeste da bude vođeno voljom „učenog neznanja“. Učenom neznanju nije potrebna konceptualna lupa, a još manje mu je potrebna argumentovana empirijska rasprava. Kada je u 19. veku Evropu zahvatilo „proleće naroda“, tj. stvaranje nacionalnih država, sticajem slučajnosti, jer su stege Osmanskog carstva popuštale, i mi smo se tu našli. I evo, naša nacionalna država i državni aparat su tu, ali – društvo nam je i dalje atavističko. Dogodila se „greška u koracima“: umesto da društvo vodi ka državi, kao u zemljama Zapadne Evrope, kod nas se pokušava obrnutim redom!

Već je krajem 18. veka francuska ideološka revolucija, koja nije prihvatala postojeće društvene podele, legitimitet suverenosti prenela na narod. To je kasnije omogućilo da se u „proleću naroda“ seljak promoviše ne samo u nacionalno biće nego i u jednu vrstu živog muzeja nacionalnih korena. Da bi nastale te „imaginarne zajednice“ kao što su nacije, trebalo im je, znači, obezbediti zajedničke korene, jezik, istoriju i kulturu. U društvima bogate građanske tradicije taj se proces odvijao „u hodu“, sa minimalnim utroškom društvene i države energije, u tim zemljama je građanstvo imalo umešnosti i sredstava da svoje neporecive vrline prenese na nacionalnu državu. Naša je, pak, despotska tradicija, sa svojim atavističkim društvom bez građana, težište stvaranja elemenata nacionalne države prenela na samu državu vlast i njene birokratske aparate. Izgradnja naše nacionalne države zato se sprovodi uz maksimalnu potrošnju „državne energije“.

Umesto izgradnje građanskog morala, srednje klase, bazne infrastrukture, društva u kome bi ljudi želeli da žive, a ne da iz njega iznova i iznova emigriraju, takoreći sva energija se trošila na stvaranje „imidža“ nacionalne države. Novac se troši na sve što je u vezi s ratovanjem, pravoslavnom crkvom, etno-selom, kao i, u novije vreme, na „brze projekte“, naročito sport, estradu itsl. Za „učeno neznanje“ kategorije kao školstvo, zdravstvo, rad (ono što čini temelje uspešnih zemalja) nemaju odrednicu „nacionalno“, pa su samim tim, dakle, sekundarne, postoje kao neko nužno zlo savremenog sveta, postoje jer bez njih nije moguće funkcionisanje države, ali prema kojima uvek treba ostati na distanci, jer je to nešto što može da nas „rasrbi“! Zato već oko 30 godina kulturu, medije, izdavaštvo vode samo oni ljudi koji su od državnog aparata dobili imprimatur patriJota koji rade u korist stvaranja „imidža“ nacionalne države. Taman posla da rade u interesu građanskog društva – to bi bio čin veleizdaje!

Ko je omogućio da ljudska vrsta na planeti Zemlji, u rasponu od 6.000 godina, od nekoliko miliona stigne do svih sedam milijardi stanovnika? Ko? Da nisu nacionalne države i njihove crkve? Da nisu sportisti i estrada? Ili, ipak, naučnici?

Dok se god u našoj kulturi, obrazovanju, medijima (na čelu sa RTS) i dalje sva energija bude trošila na stvaranje imidža nacionalne države, umesto da se i ti resursi uključe u stvaranje humanog, kritički nastrojenog građanskog društva, događaće nam se novi biblijski potopi, morbidna ubistva i nove emigracije.