Kada sam čuo vest o ubistvu ruskog političara Borisa Njemcova u Moskvi, setio sam se razgovora koji sam imao sa jednim Sovjetom nešto pre pada Berlinskog zida. Šetali smo sami Versajskim parkom i uopšteno razgovarali o dvadesetom veku i njegovim tragedijama kada je moj sovjetski gost iznenada izgovorio nešto što nikada neću zaboraviti. „Rusi su propatili više u ovom veku od bilo kog drugog naroda“, kazao je. „Tokom Prvog svetskog rata i Drugog svetskog rata, nijedna druga zemlja nije imala toliko ljudskih gubitaka kao Rusija. Bilo je to vreme sovjetske vlasti, kombinacijom čistki i prisilne gladi stradalo je više njene dece nego svih neprijatelja Rusije zajedno.“
Tragedija Rusije leži u tome što se predstavlja kao velika pretnja sebi koliko i svojim susedima. Dok se Evropa raspravlja sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom oko Ukrajine, veća i na kraju važnija bitka odvija se unutar same Rusije – i dovodi do toga da se bogata kultura zemlje nadmeće sa okrutnim lažima njene politike. Imajući u vidu prirodu Putinovog režima verovatno nikada nećemo saznati istinu o ubistvu Njemcova. Ali nemoguće je razmatrati slučaj bez razmišljanja da je neko, direktno ili indirektno, putanju do atentata započeo upravo sa vrata Kremlja. Putin je vrlo znalački koristio neograničenu i vrlo profesionalnu propagandu da bi proširio jaz između verovanja većine Rusa i zapadnjaka. Zaista, zvanična propaganda – uz duboke slojeve nacionalizma – ključ je koji omogućava Kremlju da stvori klimu šovinizma i netolerancije.
Moćna Putinova propaganda može se videti u načinu na koji odjekuje daleko iza granica Rusije. Tokom perioda Sovjetskog Saveza bilo je lako razumeti kako komunistički ideali mogu zavesti one nesebičnog duha čak iako se na kraju ispostavi da su obećanja o slobodnom i pravednom društvu bila laž. Sve je teže objasniti – izvan grubog finansijskog i komercijalnog interesa nekih – zašto mnogi u Zapadnoj Evropi pokazuju takve afinitete prema Rusiji danas. Može biti da su neki omamljeni antiamerikanizmom u kombinaciji sa odbranom konzervativnih vrednosti i odbacivanjem liberalne „dekadencije“ (na primer sve učestalije zapadno prihvatanje istopolnih brakova). Drugi možda tragaju za saveznikom suočeni sa većom pretnjom. Kao što su neki na Zapadu zagovarali saradnju sa nacističkom Nemačkom protiv nečega što su videli kao daleko veću – sovjetsku pretnju – isto tako danas podržavaju Putina kao partnera u borbi protiv opasnosti fundamentalnog islama.
Ne znači da ruski zapadni saveznici nužno vole i režim baš kao što mnoge pristalice Nemačke imaju odbojnost prema nacistima – ali izgleda da nema alternative. U teškim vremenima, prema takvom uverenju, ne možete birati svoje saveznike. Rezultat se može videti u savršeno logičnom savezu između evropskih populističkih partija – a mnoge među njima veću opasnost izgleda vide u Evropskoj uniji – i Putinovog kičerskog imperijalizma. Za sada, u borbi za rusku dušu izgleda da njena podmitljiva politika ima prednost. Ali iako se zemlja nalazi u stanju dubokog nasilja i straha, postoje naznake svetla na kraju tunela. Neposredno nakon pada Sovjetskog Saveza imao sam sreću da upoznam mlade ruske idealiste poput Njemcova. Oni su verovali u demokratiju i vladavinu prava i nisu smatrali da ove vrednosti nisu nekompatibilne sa ruskom istorijom i kulturom. Svojim entuzijazmom i smelošću podsetili su me na mlade komandante francuske revolucije. Ali na bojištu, ovi mladi Rusi su se borili u carstvu ideja i njihova borba je za slobodu a ne za teritoriju.
Ovi mladi idealisti možda su izgubili mnoge bitke, ali daleko od toga da je rat gotov. Njihove zastave ponovo se dižu pogotovu nakon ubistva Njemcova kada je desetine hiljada Rusa izašlo na ulice u znak protesta. Šuma ruskih zastava bila je vrlo značajan simbol i obećanje da je druga Rusija moguća.
*Autor je osnivač francuskog Instituta za međunarodne poslove (IFRI) i profesor na Institutu političkih nauka u Parizu
Copyright: Project Syndicate, 2015
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
