Bratska pomoć i interesi

Zar pored svih onih naših bajkera, odlaska na Zvezdinu Marakanu, rakije predsednika Nikolića, toplih reči premijera Vučića (na ruskom), pa one recitacije Zorane Mihajlović (takođe na ruskom), pa pored svih onih tekstova Đorđa Vukadinovića i Dragomira Anđelkovića… zar pored svega toga da Vladimir Vladimirovič 100 puta više voli Kubance od nas? Zašto je Kuba toliko važnija Rusiji od Srbije? Nisam čuo da se Kubanci i Rusi međusobno zovu slovenskom i pravoslavnom braćom. Kubanci su em Katolici, em više vole bejzbol od fudbala. A šta ima bliže i čvršće od bratske ljubavi u istoj veri? Možda interes.

Doduše, nema više hladnog rata, ni onog Hruščov – Kenedi prepucavanja oko raketa. Istina, Kuba je i dalje svega na 150 kilometara od SAD, ali i mi imamo parče Amerike (Bondstil) na teritoriji za koju tvrdimo da je naša. Šta to Kuba ima što Srbija nema, pa je predsednik Putin toliko velikodušan prema njima? Neće biti da je u pitanju samilost. Nije Kuba siromašnija od nas. Kubanci čak ni Južni tok ne grade. Nisu ni one dve cevi zavarili! U čemu je stvar?

Nisam stručnjak za geopolitiku, ali računam da ta ruska darežljivost možda ima više veze sa Ukrajinom nego sa nama. EU i SAD su dale Ukrajini oko 17 milijardi, Rusija Kubi 31! Da se zna ko je ko. I u jednom i u drugom slučaju radi se o naoružanju. Rusi Kubi otpisuju dugove za staro naoružanje, a EU i SAD uplaćuje Ukrajini za neko buduće (ako NATO ipak dođe gde mu mesto nije). Eto, sad ispada da je i Ukrajina važnija Rusiji (pa i EU i SAD, a i Kostiću) od nas. A nas naši rukovodioci ubeđuju da smo mi prioritet. Možemo mi da uobražavamo kako smo strateški važni i ovima i onima i da zamišljamo da će se oko nas lomiti koplja (kao nekad kad smo bili ozbiljnija država), ali stvari, nažalost, sada stoje drugačije. I dalje smo uglavnom između čekića i nakovnja, ali s manje izgleda da izbegnemo udarce. Emirati možda mogu da ublaže po koji udarac, ali ova naša nova braća nisu ono što su bili Nesvrstani. Ni što se tiče finansijske koristi, niti radi uspostavljanja balansa.

Vučić plus Nikolić plus Dačić u zbiru nisu Tito, iako svaki od njih pomalo misli da jeste. Jedan njihov prethodnik, koji je uobrazio da je baš on posle Tita Tito, doveo je Srbiju tu gde smo. Možda je krajnje vreme da prestanemo da se lažemo šta smo i ko smo i umesto na braću da probamo da se oslonimo na sebe. Možda bi bilo bolje da umesto deklarativne bratske ljubavi potražimo ravnopravne partnere s kojima ćemo otvoreno i pošteno uspostaviti realne odnose na bazi obostranih interesa. Možda bismo tako neka od onih silnih obećanja premijera Vučića ipak sproveli u delo.

Autor je filmski umetnik iz Beograda