Budimo ljudi, iako smo Srbi

Teško je ostati ravnodušan slušajući „izlaganja“ nekakvih dušebrižnika, spasitelja srbijanskog roda, nacionalista i vidovnjaka. Te moći koje poseduju ove socijalne grupacije su prosto neverovatne i oglušiti se o njih bi zaista bilo šteta. Jasno je da se Beograd, kao i veliki broj gradova tranzitnih zemalja, nalazi na udaru izbeglica iz ratom obuhvaćenih zemalja. Muškarci, žene i deca, sa malim prtljagom u rukama, iscrpljeni i gladni, iz košmara u kojem su živeli beže u neizvesnost. Put koji prelaze je težak i mučan. Sreća je, ne poznaju naš jezik i ne mogu da čuju šta pričaju lideri nekakvih naših pokreta i stranaka. Sreća je i da veliki broj naših sugrađana „ne razume“ jezik polusveta okupljenog oko takvih lidera.

Biznismen i bivši „visoki“ funkcioner Demokratske stranke Srbije Nenad Popović, nastupajući ispred svoje novoformirane stranke, ovih dana ukazuje na potrebu podizanja nekakvog zida na granici sa Makedonijom, kako bi bio sprečen ulazak migranata, a time i militarista, u Srbiju. Uvek je potrebno u ovakvim situacijama biti obazriv i oprezan, ali ne i paranoičan. Zabrinutost lidera jedne od „narodnih partija“ izazvanu kretanjem jednog od lidera pobunjenika, Laith Al Salehom, jeste u redu, ali način na koji je izražava, šireći kolektivnu paranoju i govor mržnje, jeste potpuno degutantan. Ništa bolji nisu ni glasnogovornici nekakvih nacionalističkih pokreta udruženih u brizi. Oni sa druge strane ne brinu zbog militarista, već zbog mogućnosti naseljavanja migranata širom demografski stare Srbije. Umesto poziva na podizanje zidova, oni pozivaju na protest protiv „paklenog plana“ EU.

I baš u tim danima kolektivne brige, premijer Srbije i njegovi ministri obilazili su lokacije na kojima su smešteni migranti. Stiče se utisak da je njihova briga usmerena ka izbeglicama nekako drugačija, možda prikrivena i donekle neiskrena, ali usmerena je u dobrom pravcu. Ona ne rasplamsava ideje „lidera“ nekakvih narodnih pokreta i stranaka, već ide u pravcu širenja „ljubavi i mira u svetu“.

U brizi, pored naših lidera, ne kaskaju ni lideri EU. Tako se pre par dana na granici sa Makedonijom pojavio „drug“ našeg premijera i ministar vanjskih poslova Austrije Sebastijan Kurc. Pored brige za izbeglice, Kurc je iskazao i brigu za narode zapadnog Balkana. „Države zapadnog Balkana su presiromašne, preopterećene i prepuštene same sebi. Moramo im pomoći“, kazao je ministar Kurc. To je lepo, a još da se ostvari, gde bi nam bio kraj. Winter is coming!

Ne bi sve ovo izgledalo tako konfuzno i sa pobrkanim emocijama da nam se pre dvadeset godina nije desilo nešto slično, samo što je tada u pitanju bio naš narod, naši zemljaci. Tih dana je mnogo građana Beograda, poput Jelene Milić danas, ugostilo i pružilo pomoć izbeglicama iz Hrvatske. Tada smo uspeli da odgovorimo na egzodus našeg naroda iz Hrvatske. U čemu je razlika danas?

Da ne bude zabune. Potpuno mi je jasno da oni nisu naši „zemljaci“, ali nisu ni vanzemaljci. Možda bi bilo najbolje da ih nazovemo „vanzemljacima“ i ukoliko ne možemo da pomognemo, bar da ne odmažemo. Ukoliko nismo u prilici da nekoga primimo u svoj dom ili to ne želimo, nemojmo pogrdno i zlonamerno komentarisati one koji su to učinili i pokazali na svom primeru kako je to jednostavno i lepo. Jednostavno, kao što reče nekadašnji patrijarh srpski gospodin Pavle: „Budimo ljudi, iako smo Srbi!“