Cena oklevanja EU

Težak poduhvat, očigledno, iako je u slučaju izbegličke krize stvar više nego prosta – jednostavno, treba pokazati ljudskost. Međutim, politika je nešto drugo. Istina je da se izbeglice ili migranti – ljudi pre svega – već godinama utapaju u Sredozemnom moru. Kampanja daje rezultate, iako skromne: kancelarka Angela Merkel i predsednik Fransoa Oland su uz podsećanje na Ženevske konvencije obećali da će se stvari ubrzati kada je reč o usvajanju dugo očekivanog „sveobuhvatnog pristupa“ EU. Dejvid Kameron odlučio je da otvori vrata Velike Britanije za još nekoliko hiljada izbeglica. Naravno, ovi koraci su nedovoljni i spori.

U isto vreme, neke evropske zemlje prizivaju duhove prošlosti. Mađarska vrlo uporno, brutalno se obračunavajući sa nemoćnima pod izgovorom „odbrane hrišćanstva“. Novinari su nepoželjni svedoci te „odbrane“. U Češkoj su počeli da izbeglice obeležavaju brojevima na rukama, ali pošto se javnost pobunila – prisećajući se postupaka Hitlerovih nacista – od toga se, srećom, brzo odustalo. Situacija na grčkim ostrvima je kritična. Uporedo s tim, jasno je da trenutna rigidnost prema izbeglicama ne može da se pretvori u trajno stanje. Od bodljikave žice u Evropskoj uniji u XXI veku ne može da se napravi pun krug, koncentracioni logor.

Ima rezona i u komentarima da je Orban žrtveni jarac čitave EU, jer kriza traži „sveobuhvatan odgovor“ i ostali ne mogu biti nevini. Moguće je u tom smislu da su postupci Budimpešte u koordinaciji sa „EU partnerima“. Međutim, to ekstremizam kojem Budimpešta pribegava ne opravdava. Beskrajne priče se vode o razlici između ekonomskih migranata i izbeglica. Uporno se, uz nametanje bezbednosti kao prioriteta, prenebregava činjenica da se u Evropi događa humanitarna kriza. Moglo bi se reći i humanitarna katastrofa, što je izraz koji je Evropa nekada rado upotrebljavala.

Kao virus širi se priča o navodnoj nelogičnosti – da se sirijske izbeglice, vođene nekakvom zaverom, kreću ka Evropi umesto ka državama Persijskog zaliva. Pre razmatranja svih argumenata u vezi sa ekonomijom i vizama, što je deo objašnjenja, treba pogledati geografsku kartu i upitati se da li je takvo kretanje, pod trenutnim okolnostima, uopšte moguće.

I očigledno da stalno treba podsećati: u Turskoj je dva miliona sirijskih izbeglica, u Libanu milion i po. Milioni su interno raseljeni. To daleko prevazilazi broj izbeglica koji odlazi u Evropu – i to pre svega u Nemačku. Evropa treba da da hitan odgovor na krizu, ali njega još nema, dok stižu nove crne vesti sa Mediterana. Cena oklevanja izražava se u životima.