Civilizacijski incident

Prošlo je više od 12 godina od smrti premijera Srbije dr Zorana Đinđića. Možda jedan od najboljih opisa njegove uloge u našem društvu dao je novinar Teofil Pančić, kada je za Đinđića rekao: „On je bio civilizacijski incident u Srbiji“. Mota mi se po glavi pitanje da li će onih milion građana sa sahrane ubijenog premijera ikada dobiti odgovor na pitanje o političkoj pozadini ubistva premijera Srbije. Da li oni zaslužuju taj odgovor?

Jedno od čuvenih pitanja koje je Đinđić javno postavio bilo je: „Da li će Srbija zauvek ostati zemlja u ostavinskoj raspravi?“. Izgleda kao da hoće. Na mesto gde je Đinđić ubijen cveće je položio i premijer Aleksandar Vučić. Koliko je paradoksalan i licemeran taj čin! Koliko je paradoksalna naša realnost, kada nam se kao reformator i modernizator zemlje nudi jedan reciklirani Šešeljev radikal iz poslednje decenije prošlog veka! Koliko je grandiozna empatija našeg sveta danas prema jednom takvom činu kao što je ubistvo sopstvenog premijera, pred ulazom u zgradu u kojoj je radio na osnovu volje građana!

Ona ogromna povorka koja je pratila kovčeg ubijenog premijera ulicama Beograda pokvarila je slavlje beneficijara tog ubistva. Pitam se gde su ti građani danas. Siguran sam da je i za pokret „Za bolju advokaturu“ važno da advokati budu pored ostalog i hrabri i odvažni građani. Građani kojima je na prvom mestu zaštita osnovnih ljudskih prava, od kojih je jedno i pravo na život. Srbija nije priznala Đinđiću pravo na život. Pred kraj svog života Đinđić je negde javno rekao: „Ako sad stanemo, ostaćemo u mestu najmanje 10 godina“. Danas ta njegova prognoza deluje optimistički, neće biti samo 10 godina.

*Autor je advokat