Demografska katastrofa

Prema podacima nadležnog ministarstva, stopa rađanja u Srbiji je za 35 odsto manja od potreba proste reprodukcije stanovništva i sa stopom fertiliteta (broj živorođene dece po ženi) od 1,4 ispod je evropskog proseka, koji iznosi 1,6 dece po ženi. Pored toga što joj je nivo fertiliteta među najnižima u Evropi, odnosno ima negativan prirodni priraštaj, Srbija je i emigraciona zemlja, čiji se saldo procenjuje na oko 15.000 na godišnjem nivou. Na kraju svog odgovora Vlada konstatuje da čak i kada bi se odmah obezbedili maksimalni uslovi za rađanje i roditeljstvo, značajne promene demografske slike mogle bi se dogoditi tek kroz više decenija, uz ocenu da nije realno očekivati promenu u kratkom roku. Slikovito rečeno, svake godine u našoj zemlji nestane jedan grad veličine Ćuprije, Knjaževca ili Negotina. Takvu tendenciju je potvrdio i poslednji popis, prema kojem nas je, u roku od jedne decenije, za oko 377.000 manje. Svemu tome treba dodati i podatak da smo i dalje jedna od vodećih evropskih zemalja po broju abortusa kojih ima oko 150.000 na godišnjem nivou, te da na svako novorođeno dete dođu po dve ovakve intervencije.

Ovakvi podaci zasenjuju sve druge „velike probleme“ kojima mi, ne bez izvesne doze mazohizma, volimo da se bavimo i da im pripisujemo zlosrećni uticaj na naše sudbine. Decenije neuspešnih društvenih reformi, loš obrazovni i zdravstveni sistem, nekonkurentna privreda, sistem negativne selekcije, kriza elita, nesnalaženje u međunarodnim odnosima, kompleksan geopolitički položaj, svi ti strateški imputi koji utiču na nizak kvalitet života koji imamo na ovim prostorima, blede pred činjeničnom spoznajom da kao zajednica nestajemo. I onda se nekako prisetimo zaključaka koje obeležavaju sve statističke i demografske izveštaje koji se bave nama, da nam je starosni prosek prešao četrdeset godina, da na jednog penzionera dolazi jedan zaposleni, te da, ako se nastavi ovakva populaciona tendencija, ovde uskoro neće biti dovoljno radno-sposobnog stanovništva, a i potpuno fizičko nestajanje više nije toliko daleka budućnost. I sve to bez ratova, epidemija smrtonosnih bolesti ili apokaliptičnih prirodnih katastrofa, koji su kroz istoriju bile osnovne determinante redukcije stanovništva.

Posledice ovakvog stanja biće mnogobrojne. Čitavi regioni naše zemlje na istoku i jugu ostaju nenaseljeni, a prevelika je koncentracija stanovnika u svega nekoliko urbanih celina. Nedostatak ljudi otvara i potencijalne bezbednosne probleme: na praznu teritoriju useliće se neki drugi narodi. Nedostatak radne snage moraće da se nadomesti imigracijom, što će dovesti do niza identitetskih i političkih problema. Sve ono što danas postaje gorući problem velikog broja zemalja EU, a što je dovelo do velikog talasa ksenofobije, socijalnih tenzija i propasti koncepta multikulturalizma. Iako su baš decenijama evropski trendovi bili ti koji su kroz popularnu kulturu promovisali odustajanje od rađanja i privredu zasnovanu na jeftinoj emigrantskoj radnoj snazi, to im se danas vraća kao bumerang. Nažalost, i Srbija ide u pravcu kada, u bliskoj budućnosti, u njoj neće imati ni ko da radi ni ko da je brani.

Za sada, nijedan organizovani pokušaj, bilo kao strategija države ili kao društvena akcija, nije dao rezultate kojim bi se makar ublažile pogubne razmere ove biološke katastrofe. Možda i zato što se svi oni bave posledicama, a ne uzrocima. Moramo shvatiti da pitanje rađanja nije samo problem nedostatka materijalnih sredstava. Treba nam novo shvatanje smisla ljudske egzistencije u kome je stvaranje novog života, a ne hedonizam i konzumerizam, kruna čovekovih aktivnosti. Obnova stanovništva jeste uslov i za ekonomsku obnovu, ali i za podizanje nivoa bezbednosti i sposobnosti zemlje za odbranu.

Zato i mere koje se moraju primenjivati da bi se zaustavio ovaj trend, treba da budu višeslojne i ne samo ekonomske prirode već one kojima će se potencirati promena sistema vrednosti, etičkih i moralnih načela čitavog društva. To zahteva podizanje svesti o problemu i rešenjima kod stanovništva putem prosvete, medija i javnih kampanja usmerenih na razvoj filozofije života i podsticanja rađanja. Saradnja s verskim zajednicama i nevladinim organizacijama u emancipaciji roditeljstva. Uvođenje pune zakonske zaštite majki i instituta majčinstva, kao i garancija njihove ekonomske stabilnosti. Izmene niza poreskih zakona koje će smanjiti poreze za porodice s većim brojem dece. Definisanje posebno ugroženih opština i područja za koje se moraju raditi specijalni programi. Takvi programi uključili bi i podizanje neprofitnih preduzeća čiji bi cilj bio da se mladim ljudima obezbedi posao. Takođe, davanje posebnih novčanih stimulacija parovima koji odluče da se dosele u takva mesta. Podsticanje privrednika da ulažu u te krajeve, kao i zadužbinara da tamo podižu škole, vrtiće i da ulažu u drugu potrebnu infrastrukturu. Ovo su samo neka od osnovnih rešenja kojima bi se stvari pokrenule sa mrtve tačke.

Sve druge politike gube smisao ako naša država ostane bez domaćeg stanovništva i zato demografska politika mora biti apsolutni prioritet ove zemlje, koja ne sme da bude podređena tržišnim principima.

Autor je jedan od osnivača Treće Srbije