Dve decenije Avramovog dinara

Naime, u hiperinflatornoj agoniji ondašnje SRJ, koja je trajala tokom 1992. i dramatično se ubrzavala u jesen 1993. godine, dr Dragoslav Avramović (1919 – 2001), vrhunski ekonomski ekspert sa oko 40 godina rada u međunarodnim finansijskim institucijama, od toga 24 godine u Svetskoj banci, sreo se sa Slobodanom Miloševićem, u njegovom kabinetu, u septembru 1993. godine, sa predlogom za zaustavljanje hiperinflacije. Već tragične slike ondašnje svakodnevice u kojima najširi slojevi stanovništva jedva preživljavaju, ne uspevajući da dođu do osnovnih životnih namirnica, a na drugoj strani javni šverc deviza na ulicama i razmetanje novih crnoberzanskih profitera, delovali su na Avramovića traumatično. Gledajući očaj i patnju naroda, Avramović je smatrao da je dovoljno da Miloševiću predloži model za zaustavljanje hiperinflacije i – da se pređe na posao. Kao što sada znamo, to se nije dogodilo. Ubeđivanje Miloševića je potrajalo i narednih nekoliko meseci, a odlučujuća je bila Avramovićeva rečenica: „Ako nastavite ovako da štampate bezvredni novac, za nekoliko meseci ćete izgubiti vlast. Narod će masovno izaći na ulice jer neće više moći da izdrži.“

Možda zvuči bizarno, ali tako je omogućeno da nastane novi dinar koji je startovao 24. januara 1994. godine. Bez volje političkog moćnika i bez njegovog straha od gubitka vlasti, nisu se mogle zaustaviti mašine topčiderske štamparije. No, čak i da nije bilo harizmatičnog Avramovića, mašine u topčiderskoj štampariji već su se zaustavljale, jer krajem 1993. godine fizički nije mogla da se odštampa potrebna količina gotovog novca. Monetarni slom se dogodio jer je u januaru 1994. godine inflacija dostigla 5.578.000.000.000.000.000 odsto godišnje, ili 313,5 miliona odsto mesečno, ili 62 odsto dnevno, ili dva odsto na sat.

I evo male ilustracije sunovrata dinara na vrhuncu hiperinflacije: 3. januara 1994. godine jedna nemačka marka koštala je 7.000 dinara, a dvadeset dana kasnije – 15 miliona dinara; novine „Politika“ koštale su 3. januara 500 dinara, a 23. januara – dva miliona dinara; kilogram svinjskog mesa je koštao 4. januara 256.000 dinara, a 23. januara 550 miliona dinara. Par cipela (ženskih ili muških, svejedno) koštao je 4. januara dva miliona dinara, a petnaest dana kasnije 3,5 milijardi dinara…

„Program rekonstrukcije monetarnog sistema i privrednog oporavka“ pripremili su stručnjaci Ekonomskog instituta i Dragoslav Avramović, kasnije i guverner centralne banke. „Deda Avram“ ili „Super Deka“, kako je odmah prozvan, postao je veoma popularan u najširoj javnosti, a novi dinar ili „super dinar“ vredeo je jednu nemačku marku. „Sve je zapravo u poverenju“, jednostavno je Avramović formulisao svoj ekonomski kredo u vreme kada je započeo Program.

Ta ista formulacija, da je „sve u poverenju“, više puta je ponavljana i ovih godina, posle izbijanja globalne ekonomske krize 2008. godine. Za tim poverenjem se i danas traga, jednako kao i za reformama koje će spasiti posrnule ekonomije. Reforme se u Srbiji i danas teško probijaju. Još pre dvadeset godina Avramović je pokušavao da reformiše ondašnji ekonomski i privredni sistem tragajući za, kako je govorio, „ekvilibrijumom cena“, misleći na ravnotežne odnose cena – novca, države, robe. Formirao je ekspertske radne grupe, pravio nove programe i projekte, sve nekako pokušavajući da vlast privoli na promene i na, kako je govorio, „pravednu privatizaciju“, ne bismo li konačno, sredinom devedesetih, i mi ušli u tranziciju u kojoj su već bile gotovo sve zemlje u bližem i daljem ondašnjem jugoslovenskom okruženju. I, naravno, poznavajući prirodu ondašnjeg političkog režima, bilo je jasno da mu to neće poći za rukom.

„Neću da štampam pare!“ – bila je rečenica sa kojom je otišao u legendu, posle smene sa mesta guvernera u maju 1996. godine. Smenio ga je tadašnji saziv Skupštine SRJ, prema Miloševićevom nalogu – sve po protokolu: Avramovićevo izlaganje, napadi na njega od strane poslanika SPS-a, pa glasanje i – smena. Pravi razlog Avramovićeve smene bila je njegova velika popularnost i poverenje naroda koje je stekao kao istinski spasilac od hiperinflacije. Sve ankete su pokazivale da ugrožava Miloševićevu popularnost. Drugi razlog Avramovićevog pada bio je upravo u rečenici „Neću da štampam pare“, jer su bili sve veći pritisci vrhovne vlasti za pojačanom primarnom emisijom bez pokrića, čime se opet ulazilo u inflatorni krug. Posle Avramovićeve smene, pare su opet štampane po volji vlasti.

Sada, 20 godina posle hiperinflacije i „Programa rekonstrukcije monetarnog sistema i privrednog oporavka“, dinar vredi oko 115 puta manje nego kada je nastao 24. januara 1994, a za privrednim oporavkom se još traga. „Ekvilibrijum cena“ nije ostvaren, a malo ko ga i definiše na način na koji je Avramović pokušavao da uspostavi vezu između monetarnog sistema i privrednog rasta.

„Šta god da se desi, mi moramo čvrsto da držimo budžet. Ne smemo deficitarno da se finansiramo. Ne može se privreda spasiti nikakvim monetarnim ‘vicevima’. Moramo da oporavimo privredu i povećamo proizvodnju“ – glasila je jedna od Avramovićevih teza. Kako vam to izgleda danas, 20 godina kasnije? Meni i dalje logično, ali za nas teško ostvarivo.

Autorka je urednica magazina Biznis i Ekonometar