Od bučno najavljivane nove turske hegemonije nad Balkanom nije ostalo mnogo. Sada je nastala i oseka uticaja Turske na one prostore koje naseljava muslimansko stanovništvo. Turska ima dovoljno unutrašnjih i bliskoistočnih problema da bi mogla da se više bavi Balkanom. To ne znači da neće u budućnosti, no trenutno njen značaj je daleko manji no što je pre nekoliko godina izgledalo ili pretilo da će se ostvariti megalomanski turski san o „našem Balkanu“. Osim nedostatka kapaciteta za delovanjem na tako širokom prostoru, slabom uspehu su doprinela usahla podrška na Zapadu Erdoganovoj politici, njegova gruba i trapava diplomatija.
Kako vreme prolazi, i oseka turskog uticaja na obali ostavlja tragove te politike. Erdogan i Davutoglu su prvo uspeli da oduševe balkanske muslimane najavom „povratka Turske“ ali i da uvrede Srbe, Bugare i Grke na Balkanu svojim „revizionizmom istorije“, po kojoj je brutalna i antihrišćanska orijentalna despotija Osmanska carevina zapravo bila tolerantna i multikulturalna zemlja. Izjava da je „Kosovo njegova druga zemlja“ izazvala je onomad negativne reakcije ne samo u Srbiji. Sada erdoganovska politika bučne medijske i diplomatske restauracije osmanske carevine sve sa „sultanskom“ predsedničkom palatom pokušava da nas na Balkanu ubedi kako bi nam bilo „lepo i multikulturno“ u „evroturskim“ integracijama. Ako je i od Turaka mnogo je.
Da li Turska ima neke koristi od toga što su i Bosnu ili Kosovo proglasili „našom zemljom“ ili što je Bakir Izetbegović turskog lidera koji ima sultanske političke ambicije nazvao „našim vođom“ i „našim predsednikom“ i koji je buduću izbornu pobedu nazvao „pobedom svih muslimana“. Prepričao je i izjavu turskog vođe da će ko god dirne Bošnjake imati posla sa sto miliona Turaka, što je imalo negativne reakcije kod zapadnih diplomata gde njegov mentor trenutno ne stoji tako dobro. Sve to pokazuje i da Erdoganu, ali i Izetbegoviću kao panislamistima turske provinijencije, nije nimalo stalo do suvereniteta BiH u koji se toliko kunu kada treba preoteti neku od nadležnosti od srpskog entiteta preko navodno velike brige o BiH.
Iza tog naglašenog retoričkog panislamizma o neosmanizma i kod Izetbegovića i njegovog „starijeg brata“ Erdogana, često se kriju vrlo lukrativni motivi i korupcijske veze. Te veze Izetbegovića sa turskom vlašću i tajne operacije u kojima su nestale ogromne količine novca bile su aktuelne još početkom devedesetih, kada je mladi Bakir stažirao kod svog oca Alije. Ono što je zastupao Alija kao koncept „islamizacije muslimana“, ljudi poput Bakira ili Erdogana umeli su da pretoče u praksu i pri tome dobro zarade. Pri svemu tome uvereni smo da su Izetbegović i Erdogan ubeđeni da su oni zaista iskreni islamisti. Balkan se pokazao kao idealno mesto gde se ukršta politika, ideologija, terorizam, kriminal i pranje novca, ne samo kod muslimanskih političara već i kod drugih. No, mentori te mreže koja je izgradila infrastrukturu terorizma, ekstremizma, pranja novca su na Zapadu. Ni Bin Laden nije dolazio u ratno Sarajevo nepozvan – i bez zelenog svetla Zapada ne bi bilo ni mudžahedina u BiH.
Tako su se godinama unazad milioni evra slivali iz Turske u pravcu Sarajeva ili Prištine da bi preko njih Erdoganova vlast prala novac i dobijala poene u domaćoj javnosti kao „zaštitnik muslimana“ na Balkanu. Prištinski Zeri u tom smislu otkriva „toplu vodu“ i u jednom tekstu se navodi kako „većina investicija bez sumnje iznosi na videlo Erdoganovo veliko pranje novca preko Kosova“. Brojne nove džamije na Kosovu, kao i obnova svih postojećih izgrađenih tokom osmanske okupacije se finansiraju preko vladine „Turske agencije za saradnju u koordinaciju“ (TIKA) što bi bio kao neki „turski USAID“. Novac je očigledno išao van legalnih bankarskih tokova i teško mu je ući u trag jer TIKA nije raspoložena da deli informacije sa medijima. No, to je samo vrh ledenog brega spoja islamizma i neosmanizma sa jedne, i korupcije i pranja novca sa druge strane.
No, oni koji misle da će naškoditi Erdoganu ili Izetbegoviću napisima o korupciji i pranju novca se varaju. Naime, tradicionalno tursko društvo i na ovaj način demonstrira svoj tradicionalizam. Termin „bakšiš“ je značajan koliko i termin „sultan“ u turskoj tradiciji. No, ako ćemo pošteno, ni Srbima nisu strani ti pojmovi, pa se i naši političari vrlo često ispod maske pomodnog evropejstva kriju kao orijentalni begovi skloni i „ćefu“ i „bakšišu“. Uostalom koliko smo vekova živeli u istoj državi.
Autor je politički analitičar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
