Evropska trasa

Podsetimo, graditeljsko čudo iz 70-ih, najveći poduhvat u železničkoj infrastrukturi na evropskom kontinentu u to doba, koji su projektovali i izgradili domaći građevinari, nije imalo ozbiljnije popravke još od puštanja u saobraćaj. Tako se, četiri decenije kasnije, umesto sedam i po sati, ta relacija sada prevladava za 15 do 16. Projektovana brzina od 80 do 120 kilometara na sat sada je spuštena na prosek ispod 50, a ima desetak deonica na kojima mašinovođa ne sme da prekorači deset ili dvadeset.

Istina je da su Crnogorci remontovali neke delove na svojoj teritoriji, ali su i oni, kao i okolne zemlje, pre svega Mađarska, Italija, Rumunija – zainteresovani da saobraćajnica u celini ponovo postane funkcionalna. Razlog više je i činjenica da ona osim regionalnih, povezuje i međunarodne pruge i morske puteve između Amerike, Mediterana, Bliskog, Srednjeg i Dalekog istoka. Dakle, potrebno je da se popravi i modernizuje.

Ono što otvara dilemu, jeste kako bi se obezbedio novac za taj projekat, koji je samo za deonicu kroz našu zemlju „težak“ oko 240 miliona evra, a prema nekim procenama čak i do 340, kada se ima u vidu koliko je Srbija prezadužena.

Istina je da postoje modeli koji to pitanje delimično rešavaju, poput koncesija, strateškog ili javno-privatnog partnerstva. Ali, naša iskustva sa tim oblicima finansiranja projekata su nikakva, a otežavajuća okolnost je to što godinama unazad Srbija nije stekla glas dobre investicione destinacije, pa je interesovanje privatnog kapitala na dosta dugom štapu.

Ukoliko se, međutim, uključe državna preduzeća ili javni fondovi Evropske unije, moglo bi mnogo lakše da se diše. Ako Vučić takvu podršku dobije, biće to važan potez na jačanju ekonomskih veza između sadašnjih i budućih članica EU. Ali, to bi bio i politički signal da je EU spremna više da uloži u evropski put Srbije.