Fric, Bas i Dominikanska Republika

Fric

Pre nekoliko dana u Politici sam objavio tekst koji obrađuje nekoliko primera ovdašnjeg besmisla. Jedan od tematizovanih nonsensa beše činjenica da su neki od autora programa na ovogodišnjem beogradskom šatro književnom maratonu priređenom Krleži u čast javno saopštili kako nisu pročitali nijednu rečenicu koju je zapisao „gospon Fric“, što im nije smetalo da „uzmu učešće“ u toj manifestaciji!?

Besmisao, međutim, ne bi bio potpun da reakcije na moj tekst i same nisu otelovljenje apsurda.

Niko od ljudi koji su osetili potrebu da me zbog tih nekoliko rečenica pohvale ili pokude, nije imao da izjavi ništa o ostalim navedenim egzemplarima gluposti koja ih okružuje. Sve zanima isključivo Krleža.

Ali, to još uvek ne bi bilo sasvim budalasto da su se pozabavili problemom diletantizma na koji sam jasno ukazao. Ma jok! Svi su se uhvatili uzgredne teze da odavanje takvih počasti jednom hrvatskom piscu o trošku srpske države, dok se srpskim, u najmanju ruku ništa manje značajnim književnicima, u Hrvatskoj ne posvećuje ni promil recipročne pažnje – govori da tu neko nije pri sebi.

Rešenje dileme da li nisu normalni hrvatski ili srpski kulturnjaci – a ponašanje im je do te mere različito da i jedni i drugi normalni nikako ne mogu da budu – ostavio sam čitaocu. A oni koji takvom, logično postavljenom problemu ne mogu da pronađu rešenje koje bi ih zadovoljilo, odlučili su da se ne slože s pitanjem!?

E pa, kad je tako, i kad glupost nije moguće pobediti, hajde da se i ja na trenutak pridružim opštenarodnom veselju.

Bas

Najglasniji u javnom neslaganju s rečenim pitanjem za sada je svakodnevni kolumnista lista Danas Svetislav Basara.

Argumenti za neslaganje su: „Krleža je ličnost od najvećeg značaja za srpsku kulturu s kojom je do smrti ostao u tesnoj vezi, na koju je uticao, i na koga je ona dobrano uticala“; „za života je bio poveliki trn u oku palanačkih mrsomuda i bajagi poštene inteligencije, a takav je ostao i u smrti: BičBožiji za nadobudnu srpskohrvatsku/hrvatskosrpsku malograđanštinu“, kome su „o glavi radili ideološki potpuno različiti zlikovci poput (pajtaša mu) komunista i (sunarodnika) ustaša“, pa je bio pred dilemom da li će mu glave doći Đido ili Dido, a „ko se zameri i komunjarama i ustašama ne može biti loš čovek“, i može se ne dopadati samo „ovdašnjim rodoljupcima-Ćosićevim-dupeljupcima jer da, šta će nama tamo neki Krleža, Hrvat i katolik, kod naših živih velikana i pročaja“; što je, „na stranu bazični idiotizam takvih razmišljanja“, atmosfera u kojoj je „kritika ovdašnjeg pokvarenjačkog kretenizma još uvek strogo zabranjena“.

Ne bih išao tako daleko da ovu Basarinu „žvaku“ nazovem pokvarenjačkom, mada nije da nema osnova za takvu ocenu. Ali, da je kretenska, tu, što bi rekao „veliki“ Fric, „nema dvojbe“.

Pošto nam nekadašnji famozni biciklista, u maniru klasičnog dogmate i repetitora otrcanih parola, ničim ne argumentuje tezu o Krležinom najvećem značaju za srpsku kulturu, biću jednako bezobrazan kao on, ali argumentovaniji, pa odgovoriti kako se uticaj alter ega „velikog meštra sviju hulja“ na naš duh, pretpostavljam, ogleda u organizaciji harange protiv Miloša Crnjanskog, koju je provodio u „dilu“ sa svojim srpskim trabantima, preko „portparola“ proglašavajući ideološkog neistomišljenika „mrtvim piscem“, a sve uz logistiku „komunjarskog“ režima, kojem se – cvrc – žestoko „zamerio“. A srpska kultura je, opet, na Krležu, reklo bi se, uticala kao inspiracija za tekst u kom lamentira nad Evropom koja je spala na to da aminuje trijumf „prljavih Cigana“, to jest Srba, i u kom, u svega nekoliko reči, uspeva da nacistički izvređa dva naroda, što je rezultat na kom bi mu pozavideo i „veliki brat“ logora Jasenovac Vjekoslav Maks Luburić, s kojim je, jelda, takođe bio u sukobu, i to tako žestokom da je u Zagrebu odremao period u kom je ovaj žario i palio i u kom su levičari mnogo manje poznati od Basovog idola, u Maksovim logorima pogubili glave.

A tu negde stižemo i do priče o Đidi i Didi, s kojima Fric tu i tamo jeste bio u sukobu, ali mu se za taj sukob uglavnom „fućkalo“, s obzirom na poziciju koju je imao kod Đidinih i Didinih šefova, pa mu kod jednog – Pavelića – dlaka nije falila s glave, a drugom – Brozu – beše i do kraja života ostade privilegovani intimus.

By the way, u istorijat Fricovih odnosa sa Eugenom Kvaternikom nisam dovoljno upućen, ali što se Milovana Đilasa tiče, znam da je, nakon Drugog svetskog rata i pobede bivšeg druga koju je dočekao izvaljen u fotelji, Petrica Kerempuh nesporazume sa pobednikom pun pokajničkog poleta izgladio. I lepo se s njim družio sve dok je od tog „prijateljstva“ imao koristi. A pošto mu je „prijatelj“ zglajznuo, „Bičbožiji“ mu se, principijelan i slobodouman kakvog ga je bog dao, ni pismom ni razglednicom više javio nije. I ne samo da mu se nije javio, nego se, nekako upravo tada, prisetio da reafirmiše Laletu dragu priču o Đidi i Didi, koja više nije mogla da škodi, a i te kako je mogla da koristi.

Ako, „pak“, Fricove gadosti „glede“ Crnjanskog, kao novopečeni istomišljenik starih i novih srpskih ždanova smatra opravdanim, ako nalazi da se šurovanje sa Đidom i Didom može pravdati spasavanjem glave, a ustašoidne izjave pravom na slobodu govora – predlažem autoru „Mein Kampfa“ da pogleda dokumentarni film u kom Dušan Makavejev svedoči o tome kako ga je taj svetionik slobodoumlja cenzurisao. Pa čik neka Maka proglasi „rodoljupcem“ i „bazičnim idiotom“.

E sad – istina jeste da je Krleža na priču o malograđanštini i palanačkom duhu potrošio dosta reči, od kojih su neke bile i duhovite i tačne. Ali je istina i da je, uporedo sa deklarativnim obračunom sa malograđanima i palančanima, „običnim hrvatskim“ i ostalim „zapadnobalkanskim volovima“, mnoge od njih vrbovao za „svoju stvar“, stvarajući armiju „krležijanaca“, raspoloženih da muču glorifikujući svaki njegov gest i da mu, strateški raspoređeni na „srećnim“ pozicijama, omogućuju najrazličitije počasti i benefite.

Krleže više nema, ali „krležijanci“, kao što vidimo, i dalje jašu. Kao dostojni naslednici mediokriteta koje je Fric lično birao, iako samozvani, delom iz plitkoumnog provincijalnog lukavstva, delom iz čiste gluposti, spremni su da se svim sredstvima obračunaju sa svakim ko „velikom učitelju“ nešto zameri. Pa čak i ako mu ništa ne zameri, kao što mu ja, dok me nisu povukli za jezik, ništa zamerio nisam – nego sam se samo zapitao kako mogu da slave čoveka koga nisu čitali i zbog čega u Srbiji domaćim piscem proglašavati nekoga ko se takve pozicije svojevoljno odrekao još onda kada je insistirao na striktnoj distinkciji hrvatskog i srpskog jezika, pa posredno, ali neminovno, i hrvatske i srpske književnosti.

Ili, možda, „krležijanci“ nalaze kako je Fric hrvatsku od srpske književnosti hteo da odvoji kako bi sebe smestio u srpski književni korpus?

No, kako bilo, novopečeni krležijanac Basara nepotrebno roni suze što je njegovog idola „teško bratimiti, još teže čitati, a to će uskoro postati sasvim nemoguće, jer Krleža, erudita kakvog južnoslovenske književnosti ne poznaju, govori iz jednog drugog vremena u kome je literatura bila ozbiljan posao, a ne laka zabava“.

Da apstrahujemo opčinjenost autodidaktskim zasenjivanjem prostote, koje se proglašava vrhunskom erudicijom, književni festival koji se upravo odigrava živ je dokaz da je Frica moguće slaviti i ako ga nisi čitao. I ne samo moguće, nego i poželjno, pošto knjigama koje ne poznaješ – ne poznaješ ni mane. A to je odličan preduslov za oduševljenje bez granica.

Dominikana

I na kraju, da „krležijančeva“ analna metafora sa „Ćosićevim dupeljupcima“ ne ostane „neispoštovana“, ispričaću jednu zanimljivu, znakovitu i poučnu priču.

Prijatelj koji je nekoliko godina živeo u Dominikanskoj Republici, pričao mi je kako tamo, iako većinu birača čine crnci, na izborima uvek pobeđuju beo, ili, ako ne baš potpuno beo, ono svakako što belji kandidat.

Jednom je moj prijatelj, nekako upravo uoči predstojećih izbora, ćaskajući sa tamnoputim taksistom, pokušao da istraži uzroke tog neobičnog fenomena.

Pitao ga je šta misli ko će da pobedi.

Ovaj je, sav ozaren, izgovorio ime belog kandidata.

Pitao ga je zašto misli da će da pobedi baš taj kandidat.

Odgovor je bio: „Zato što ćemo svi za njega da glasamo.“

Prijatelj je pitao zašto.

Odgovor: „Zato što je beo.“

A prijatelj: „Ali ti si crn.“

A taksista, mrtav ozbiljan: „Zato i nisam predsednik.“

Pa kakve ta priča ima veze sa Krležom, zapitaće se Basara. I gde su tu Ćosići njegovi „dupeljupci“?

Što jest – jest: Krleža i Ćosićse u toj priči ne pominju.

Ali, zato, dupeljubaca ne fali.

A kakve sve to veze ima s njima, prepuštam idolopoklonicima „erudite kakvog južnoslovenske“ – pardon – „bhscg’ književnosti ne pamte“ – da sami zaključe.