Fudbalski ponor

Ima već pola decenije kako su se navijači bivšeg evropskog i svetskog šampiona navikli da gledaju večitom rivalu Partizanu u leđa na kraju prvenstva, oguglali su i na permanentan rast duga, na ivici stečaja, postali imuni na nesposobne i parazitske uprave, na eksperimente na trenerskoj klupi, promašene igračke investicije, evropske gorke pilule i domaće rezultatske blamaže, tajkunske napade i čerupanje političara, ali ono što su im priredili njihovi „rođeni“ predsednik Dragan Džajić i potpredsednik Nebojša Čović prevazilazi najcrnje scenarije.

Opasno koškanje ili prava kafanska tuča dva najodgovornija funkcionera u jednoj od kancelarija u Ljutice Bogdana – koliko izvora informacija, toliko verzija – posramili su svakog fana crveno-belih i, da bruka bude veća, odjeknuli daleko van granica naše fudbalske nedođije, gde nas inače (najčešće s razlogom) tretiraju kao varvare, kojih se treba kloniti. Ma koliko im bile povređene sujete, različite koncepcije izvlačenja iz krize i konfrontirani najbliži saradnici, ni jedan ni drugi nisu smeli sebi da dozvole takvo urušavanje ugleda kluba slavne prošlosti, očajne sadašnjosti i neizvesne budućnosti.

Nebitno je ko je počeo medijsko prepucavanje, ko je kome prvi pomenuo užu i širu familiju, čija je pretnja bila prizemnija, a udarac i(li) pokušaj pesničenja jači, čak ni da li je u pravu Džajić ili Čović. Najvažnija od svega je poruka, koja je te crne Zvezdine srede, samo nekoliko sati posle proterivanja pijanog prvotimca sa priprema ekipe u Turskoj, poslata u etar onima koji sunovrat crveno-belih izjednačavaju s propašću Srbije i „nebeske“ nacije, mogućim sponzorima, čije su pare na toj strani Topčiderskoj brda potrebne kao kiša žednoj zemlji, ali i onima koji se raduju tuđoj nesreći.

Ono što se desilo na stadionu Crvene zvezde nije samo ljaga za taj klub, nego još jedan u nizu čvrstih dokaza štetnosti mešanja države u sport, koja je u ovom slučaju spajala nespojivo – za povratak na staru adresu nezainteresovanog, ali oslobađanjem od krivične odgovornosti za zloupotrebu službenog položaja u vreme prethodnog predsedničkog mandata nagrađenog Džajića i biznismena čvrste ruke i kontroverzne političke prošlosti Čovića.

Poražavajući je i medijski eho njihovog nečuvenog obračuna, jer se „sedma sila“ u najvećem broju slučajeva više bavila nabrajanjem psovki i polomljenog kancelarijskog inventara nego pozadinom sukoba, njegovim suštinskim uzrocima i eventualnim reperkusijama.