Gde ti je kultura, ministre?

Objaviše statističari da je Skupština Srbije u poslednja tri i po meseca zasedala ukupno 31 dan, što znači tek jedan mesec. Danonoćno?! Brzopotezno je usvojeno 30 zakona. Po hitnom postupku. A javna rasprava, a amandmani poslanika? Kakva javna rasprava, dosta ste pričali i raspravljali, sad ima samo da se usvaja. O čemu smo raspravljali? O nečemu. Svakako ne o konačnoj verziji predloženih zakona, jer te konačne verzije Vlada šalje u nedelju, u utorak počinje rasprava, jedan dan je dosta da se pročitaju stotine strana, amandmani mogu da se pišu, ali se ne usvajaju. Izgleda da je Vlada dobila ne samo mandat za reforme, već i tapiju na pamet i znanje.

Ministrima je dozvoljeno da se sedmicama i mesecima „mrljave“ nad nekim zakonom, a javnosti i poslanicima ostavlja se tek po jedan dan. Kakvi poslanici, tj. ta opozicija koja samo podmeće klipove. Važna je ubedljiva većina koje će u raspravi učestvovati da bi ishvalila dobrobiti novih zakona i odbranila neprikosnovenost vođe i vizionara. I: glasala. I to opet u subotu i nedelju, da narod vidi kako se radi bez prekida.

Po istom principu i sa istim prividom brzine i efikasnosti, u Skupštinu Srbije stigla su i tri medijska zakona. Kakve će posledice oni imati po medijsku scenu u Srbiji tek će se videti, ali ono što je sasvim sigurno imaće posledice po jednu važnu delatnost kulture: kinematografiju. Ministar kulture i informisanja gospodin Ivan Tasovac ovim zakonima „zgazio“ je kinematografiju.

On sam nedavno je govorio kako su kulturi potrebne dodatne pare i kako će ih uzeti od lutrije (čije su pare ionako već u budžetu). Umesto da nastoji da se zakonima te dodatne pare obezbede za različite delatnosti: film, muziku, kulturno nasleđe, muzeje, on se odriče mogućnosti kojima bi se ovom prilikom obezbedio prihod za kinematografiju.

U svim dosadašnjim zakonskim rešenjima opstajala je odredba po kojoj RTS treba da odvaja 1, 5 odsto od pretplate za oblast kinematografije, što je i logično, jer dobar deo televizijskog programa čine filmovi. Nažalost, ta odredba se godinama unazad nije poštovala i svi su to tolerisali. Sistem naplate pretplate bio je nepouzdan, a niko nije ni pokušavao da nađe prava rešenja. Uz to, sa pretplatom je sve bilo neizvesno: te mora da se plaća, te ne mora. Sada se uistinu ukida, a od 2016. godine se uvodi taksa. (Na sličan način se nekad i plaćala pretplata.) Taksa će se direktno plaćati javnom servisu, dakle, bez posrednika (kakav je prethodnih godina bio EPS, koji je za tu uslugu naplaćivao proviziju, prvo 8 odsto a onda 3 odsto). Biće takse, ali ni procenta za film. Po novom zakonu taksa će se koristiti samo za osnovnu programsku delatnost javnog servisa. Kao da film nije deo te osnovne programske delatnosti i to one gledanije.

Neće biti para za film po „Zakonu o javnim medijskim servisima“, tj. 1,5 odsto od televizijske takse, što znači da za finansiranje kinematografije ostaju samo sredstva iz budžeta, od donacije, sponzora i „ostalih izvora“. Po Zakonu o kinematografiji, donetom 2011. godine, bilo je predviđeno da se 20 odsto od prihoda koji ostvari RRA i 10 odsto od prihoda RATEL-a uplaćuje u Filmski centar Srbije za razvoj kinematografije. Na ove odredbe žalio se Ustavnom sudu ANEM (čiji je predsednik bio Saša Mirković, sadašnji državni sekretar za medije u Ministarstvu kulture). Upozorili su da po zakonu o radiodifuziji i telekomunikacijama sredstva koja RRA i RATEL ostvaruju od emitera i operatera mogu da koriste za sopstvene potrebe, a ako ostvare suficit, uplaćuju u budžet Republike. Istina je da se radilo o neusklađenosti zakona koja se mogla rešiti promenom jedne polurečenice, a u korist kinematografije. Nije to učinjeno, naprotiv, u predlogu „Zakona o elektronskim medijima“ nema ni pomena da se deo prihoda izdvaja za kinematografiju. Tvrde da bi se tako ugrozila nezavisnost RRA.

Kako RRA (po novom zakonu Regulator) ostvaruje prihod? Ukratko, naplaćujući takse za frekvencije emiterima. Čije su to frekvencije? Nacionalne, dakle, državni resursi. Ne ostvaruju oni prihod na tržištu, nije im to ni familija ostavila u nasledstvo. Kako troše taj prihod? Pre svega na nadoknade članovima Saveta i plate zaposlenih. U 2013. prosečna plata 83 zaposlenih u RRA iznosila je 91.855 dinara. I dok su plate u svim drugim organizacijama smanjivane, u 2013. su u RRA dva puta povećavane. Pored plata, pare se troše za zakup prostora, materijalne troškove, putovanja, reprezentaciju. Ako nešto preostane, ide u budžet. A svake godine preostaje sve manje – 2008. suficit je bio 298 miliona, 2011. godine 82, a 2013. tek 22 miliona.

Teško je shvatljivo kako se ugrožava nezavisnost RRA ako se deo tog prihoda izdvoji za kinematografiju. Postoje u Srbiji i druga nezavisna tela i organizacije: zaštitnik građana, poverenik za informacije, Agencija za borbu protiv korupcije, Državna revizorska institucija. Niko nema sopstveni prihod, finansiraju se iz budžeta, plate im se uređuju zakonima. Jesu li oni onda „zavisni“? Kako to da je bivšem predsedniku ANEMA Saši Mirkoviću smetalo da RRA deo para daje za film, jer to ugrožava nezavisnost medija, a kao državnom sekretaru ne smeta mu što će u naredne dve godine RTS biti finansiran iz budžeta.

Kakav je generalno odnos prema kulturi svedoči i odredba zakona po kome članovi Saveta Regulatora mogu da budu: „medijski stručnjaci, ekonomisti, pravnici, inženjeri telekomunikacija i t. sl.“. Možda se pod ovim „i t. sl.“ nađu i neki kulturni radnici i stvaraoci. Kao restlovi! Da se čovek zapita: Gde ti je kultura ministre?

Autorka je predsednica Odbora za kulturu Demokratske stranke