Gubitnici i krivci

Sada kada su ratne sekire zakopane, pitanje koje je na svačijim usnama je – ko je pobedio?

S jedne strane advokati su dobili ono što su od početka želeli. Najnovijim izmenama, inače često menjanog Zakona o javnom beležništvu, advokatima je vraćena mogućnost da sklapaju ugovore o prometu nepokretnosti, ugovore o doživotnom izdržavanju, ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za života i ugovore o regulisanju imovinskih odnosa bračnih i vanbračnih partnera u formi nejavne isprave, isto kao i do septembra prošle godine.

Ministarstvo pravde je sa druge strane zadržalo sistem javnog beležništva, iako sa umanjenim nadležnostima. Uloga notara će se ubuduće svoditi na „pečatiranje“ navedenih ugovora, sa izuzetkom ugovora o hipoteci i založnih izjava, koji su ostali u njihovoj jurisdikciji. Iz ovog kompromisa proizilazi da su se dve strane našle na pola puta. Ministar pravde Nikola Selaković je zadržao javne beležnike i fotelju, a advokati ponovo mogu da sastavljaju i naplaćuju većinu ugovora. Ali, stvari nisu tako jednostavne.

Istina je da je ovaj kompromis nastao iz nužde, a ne iz dobre volje. Četiri meseca blokade pravosuđa je stanjilo i premijerovo poverenje u ministra pravde i ušteđevine najvećeg broja advokata. Na taj način iznuđeno rešenje uvek ostavi za sobom i određen broj ljudi koji njime nisu zadovoljni. Dosta advokata je javno reklo da se protivi sporazumu sa Ministarstvom pravde karakterišući ga kao „saučesništvo u kršenju Ustava“. Takođe, veliki broj njih ne može da pređe preko uvreda Nikole Selakovića i insistira da ostavka ministra pravde mora da bude jedan od uslova za okončanje štrajka. Objašnjenje advokatskih komora da se od zahteva za ostavkom ministra ne odustaje, ali da to više nije razlog za obustavu rada, nekim advokatima, čini se s pravom, vređa inteligenciju.

Stoga, nije nimalo jednostavno odgovoriti na pitanje ko je pobedio. Ali problem nije u odgovoru, već u samom pitanju. Pravo pitanje bi moralo da bude – ko je izgubio? A tokom četiri meseca protesta, dok su dve strane tvrdoglavo odbijale da razgovaraju, nesumnjivi gubitnici su bili građani Srbije. Broj suđenja koji je odložen u tom periodu varira između 130.000 i 300.000. Egzaktnih podataka nema. Posledice koje je to ostavilo na ionako devastiran pravosudni sistem, na ekonomske prilike i međunarodnu sliku Srbije, izmiču preciznom merenju. Brojka bi bila toliko porazna da je možda bolje da je nikada ni ne saznamo. Pošto ni krivce nikada nećemo saznati.