Hoće li nova vlast reformisati sektor bezbednosti

Državna politika (najavljena u prvom poglavlju) trebalo bi da se rukovodi ciljem „ubrzanja procesa evropskih integracija“, radi čega će se „sprovesti neophodne sistemske reforme“, ispuniti kopenhaški kriterijumi i sprovesti SSP. Istaknuti članovi buduće vlade govore i o „bolnim reformama“ na evropskom putu. Utoliko će, ako bude dosledna, ta nova reformska politika morati bar dotaći i sektor bezbednosti. Ovo naročito stoga što se među pet glavnih „reformi“ najavljuje i „borba protiv organizovanog kriminala“. Iako to po sebi nije nikakva reforma nego tek jedna od (poželjnih) državnih politika, njen uspeh u našim uslovima nije moguć bez reformi bezbednosnih i obaveštajnih struktura, čija simbioza s organizovanim kriminalom, kao nasleđe iz devedesetih, nikad nije prekinuta.

Doduše, neka promena u sektoru bezbednosti najavljuje se u kontekstu, ako ne izričito „organizovanog kriminala“, ono bar – inače povezane – korupcije. Tako se u četvrtom poglavlju najavljuje „podizanje na viši nivo saradnje celokupnog upravnog, bezbednosnog i pravosudnog aparata“ i „udruženo delovanje u borbi protiv korupcije“. Uzimajući u obzir ranije primedbe novoizabranog predsednika Srbije na kvalitet izveštaja koji mu stižu od službi bezbednosti i njegovu sarkastičnu primedbu da bi ih takve „rado prepustio opoziciji“, upitno je da li je zahtev SNS za bolju saradnju različitih bezbednosnih službi doista motivisan efikasnošću u borbi protiv korupcije (jer je ponekad baš konkurencija među njima korisna za otkrivanje slučajeva visoke korupcije) ili uspostavljanjem sopstvene partijske kontrole. Novi predsednik, naime, uopšte nije doveo u pitanje sam princip partijske kontrole nad tajnim službama, već samo kvalitet informacija koje od njih dobija, diskretno ukazujući usput i na eventualnu nelojalnost kadrova postavljenih od prošle vlasti i neke druge političke partije.

Ostaje, takođe, da se vidi hoće li novi predsednik razmontirati neustavne strukture u sopstvenom kabinetu, nasleđene od prethodnika, gde je mandat šefa kabineta bio protegnut i na koordinaciju obaveštajnih službi. Ili će, što je takođe upitno, neko od vodećih ministara iz redova SNS, ali sada s vladinog nivoa, preduzeti tu koordinaciju.

Par optimističkih najava provejava kroz neke druge tačke u istom poglavlju. Ako će se doista borba protiv terorizma voditi „u saradnji s demokratskim svetom“ i ako će se u toj borbi „sarađivati u regionu“, znači li to prekidanje prakse da se politički protivnici u regionu olako povezuju s terorizmom i da se tako pitanje terorizma kosovizuje, dok se s druge strane u UN izbegava osuda nekih pojava u međunarodnim odnosima koje su u jasnoj vezi s globalnim terorizmom?

Odvraćanje, otkrivanje i gonjenje je samo deo borbe protiv korupcije, kriminala, terorizma ili drugih bezbednosnih pretnji. Bez nezavisnog, profesionalizovanog i efikasnog pravosuđa ona nije moguća. Nova vlada će, kako se obećava, „otkloniti negativne posledice reforme pravosuđa iz prethodnog perioda“. Takođe, preispitaće se razni pravosudni zakoni, poput onog o krivičnom postupku. Ostaje da se vidi hoće li se promene iscrpsti u ispravljanju (nespornih) grešaka prethodne vlade, ili će biti pokrenute nove reforme. Ili je, naprotiv, to samo bio politički signal drugim državnim organima (poput sudskih, čak i najviših?) da se na mala vrata u pravosuđe vraćaju ne samo pojedinačne sudije i tužioci nego i prakse koje je prošla vlada onako stidljivo a opet trapavo pokušala da lustrira? Za bolji demokratski nadzor nad radom obaveštajnih službi, pored jasno definisanog sudskog nadzora koji još uvek nedostaje, značajna bi bila otvorena politička podrška zaštitniku građana i povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti da se obezbede adekvatne informacije i drugi preduslovi za kvalitetan spoljni nadzor nad radom tih službi. Upravo su predstavnici ovih institucija nedavno javnosti predočili sve probleme sadašnje forme sudskog nadzora nad radom obaveštajnih službi.

Često se zaboravlja da je za bezbednost Srbije od ključne važnosti stanje u ekonomiji. U kritici socioekonomskog programa nove vladajuće većine već su postala opšta mesta da je to samo spisak lepih želja i da je uravnoteženje državnog budžeta (naročito ako naglasak bude na smanjenju rashoda) nespojivo s najavljenim povećanjem javne potrošnje. Tek nedavno otvorene finansijske afere u i oko Ministarstva odbrane, samo su poslednji podsetnik za ono što se u ceo sektor bezbednosti odavno moralo uvesti – jača kontrola trošenja budžetskih sredstava.

Osim što se nastavak uspostavljanja demokratskog nadzora nad sektorom bezbednosti uopšte ne pominje, iz ugla evropskih i evroatlantskih vrednosti je veliki propust ovoga plana nove većine i ignorisanje značaja ljudskih prava i sloboda i vladavine prava kao temelja svake demokratske bezbednosne politike. U tom kontekstu CEAS smatra da bi uspostavljanje demokratske kontrole nad sektorom, pre svega kroz nastavak jačanja uloge parlamentarnog i sudskog nadzora i zaštitu ljudskih prava pripadnika oružanih snaga – na primer, kroz razjašnjenje svih okolnosti pod kojima su ubijeni vojnici u Topčideru i Leskovcu – trebalo da bude jedan od prioriteta nove vlade.

Takođe, veliki problem, na koji nova vladajuća većina nema odgovora, a koji predstavlja ozbiljnu bezbednosnu pretnju po građane Srbije, jeste pitanje skladištenja viška vojnog naoružanja i opreme.

Nova vladajuća većina uopšte ne spominje nastavak reforme policije. Ni više od decenije nakon demokratskih promena u Srbiji nije uspostavljena praksa međusobne komunikacije i koordinacije policije i drugih organa i institucija. Politizacija policije, preterana centralizacija, i neekonomičan i bajat model upravljanja su i dalje karakteristike rada MUP. Nova većina ne uzima u obzir da će se u procesu evropskih integracija i demokratizacije društva uspešnost policije prvenstveno meriti kroz ove parametre, a ne samo po broju rasvetljenih krivičnih dela ili drugim operativnim pokazateljima.

Uporedo sa predloženim merama moralo bi se nastaviti sa sprovođenjem mehanizama tranzicione pravde, za koju se pokazalo da je jedna od najefikasnijih alatki u kadrovskom delu reforme sektora bezbednosti.

Autor je saradnik Centra za evroatlantske studije (CEAS)