Imena nisu važna

Moj rejon je samo književnost, i ponekad lingvistika, ali upravo Tekst (u onom ekovskom smislu) te skulpture, njen narativ, univerzum koji se krije ispod njene mase, njeno ime: ''Nermine, dođi''. Uzrujava taj poziv, odmah, čim se pročita ime skulpture i njena pozadina, Nermine, dođi dolamo, tako je otac dozivao svog sina, ne znajući šta će se dogoditi, tj. dozvao ga je misleći da je dole, ili dolamo, bezbedno. Ono što uznemiruje jeste upravo ta dijalekatska reč, prostonarodna, bezazlena: ''dolamo'', kao što ga zove u polje na rad ili u kuću na ručak. Međutim, to je bio poziv u smrt.

Slično su dozvali svoje sinove i na Kupresu, u jame o kojima je najbolje pisao Ivan Goran Kovačić. U tim jamama istrebljena je skoro čitava porodica moje majke, ali moje nasleđe nije nikada bilo nasleđe ostrašćenosti, niti je iko od nas u porodici video smisao u osvetničkom raspoloženju. Jer, osveta prema kome?

 Andrićeva priča ''Bife Titanik'' daje izvrstan portret ustaše, a on je tu govorio o Jevrejinu i ustaši, a ne o Kuprešanima i ustaši, ali suština je ista, portretisanje dželata, nezavisno od toga kojim imenom se predstavlja i kako se nacionalno izjašnjava. Oslanjajući se na Talmud, na rečenicu koja je u biti filogina, ''Žene, to je narod za sebe'', i na Rastka Petrovića, ''Umetnici nemaju naciju, oni su polubogovi'', moj zaključak glasi: DŽelati nemaju naciju, oni su narod za sebe.

Kragujevački oktobar bio je sličan, samo su ''dijalog'' vodili nacisti (Nemci i domaći saučesnici) i đaci kragujevačkih srednjih škola, mali Romi, čistači cipela, i sve jevrejske porodice Kragujevca. Majkama đaka, suprugama, sestrama nastradalih, rečeno je da će biti pušteni za par sati. Potom su se, kažu, čula rafalska paljba i svi su shvatili da neće biti pušteni. Skulpture koje su postavljene u Šumaricama izradili su umetnici širom Jugoslavije, a hrvatski umetnik poklonio je spomenik na kome su prikazani iskrivljeni krugovi, kao poruka da je ubistvo suprotno savršenstvu koje predstavlja krug kao geometrijska figura. Na Dorćolu su, sa prozora Knićaninove 4, neki članovi moje porodice posmatrali kako Jevreji odeveni u najlepša odela nose kofere, samo do 25 kilograma prtljaga, i odlaze nekuda, misleći da idu u Nemačku na rad. To su oni isto dorćolski Jevreji – čija zajednica više ne postoji na Dorćolu, jer se nikada nisu vratili sa tog putovanja. Takođe su se, pričala mi tetka, a njoj je pričao njen deda-očevidac, čuli povici, dozivi, niz ulicu Skender-begovu uglavnom, i Knićaninovu.

Želim da kažem: mogao je biti Nermin, a moglo je biti i neko drugo ime, bilo koje, slovensko ime, ili jevrejsko. Moć narativa te skulpture ''Nermine, dođi'' upravo je u tom imperativu ''dođi'', ne u imenu. I iako se poziv desio 90-ih, Munk ga je osećao i mnogo ranije, jer je to taj isti glas, i kriknuo pred njim.

Dnevnopolitički događaji su neinspirativni, jer se svode na površinsko sagledavanje. Možda to potiče od sveopšteg neobrazovanja komentatora svih događaja koji se dogode, ili još gore – od poluobrazovanja. Posebno smeta to što još uvek, čini se, nismo uspeli da izađemo prekaljeni iz pakla ratovanja, kraha sistema, manipulacija, već smo ostali na istom nivou svesti, pa retko ko uspeva da sagleda događaje iz izmeštene tačke, a posebno ne sa aspekta humaniteta. Sve se i dalje svodi na etimologiju imena.

U sinagogi na mestu gde je u crkvama oltar, stoji natpis ''Znaj pred kim stojiš'', i to se ne misli na Boga kao ''nadmoćno biće'', ne, već na kosmos, na više poretke stvarnosti i etike, na svetost života i smrti. Sličnu simboliku imao je cvet koji je majka nastradalog Srebreničana (a bol majki je zasigurno veći nego bol bilo kog patriote) stavila na rever čoveku koga su posle kamenovali, kako god da se on zvao (pa svi komentari na račun opravdavanja tog gesta postaju izlišni, da se razumemo: kamenovan je cvet i mir onih koje su ukopavali, a ne zvaničnik Srbije). Imena nisu važna.