Izbeglice i šta da se radi?

Činjenica je da su mnogo uređenije, operativnije i organizovanije države od naše, kao i sama Evropska unija, zbunjene i potpuno nespremne za ovakav razvoj događaja. Milioni nesrećnika pogođeni ratovima u Siriji, Avganistanu i Libiji, smešteni po izbegličkim kampovima u Turskoj i Libanu, pomeraju se iz te besperspektivnosti i kreću na put nade. Hiljade je na tom putu izgubilo život. Među njima i deca od samo godinu, dve ili tri. Sva ova tragedija koja se tim ljudima dešava traži od nas da budemo solidarni, predusretljivi, puni razumevanja. To više nije stvar politike, već ljudskosti, humanosti i sistema vrednosti. I čini mi se da smo kao građani, najvećim delom, pokazali da znamo, želimo i možemo.

Što se države i njene politike tiče, Srbija je sistem azila i migrantsku politiku počela razvijati početkom dvehiljaditih godina i uglavnom je u normativnom smislu bila praćena evropska praksa, odnosno bilo prisutno nastojanje kompatibilnosti sa evropskim konvencijama i zakonima u tom smislu. Naravno, neprekidno je u našim institucijama bilo prisutno i saznanje da smo samo tranzitna zemlja, i u saradnji sa UNHCR-om, prethodnih godina je problem azilanata i migranata relativno lako rešavan. Naš problem je više bila readmisija, odnosno povratak u zemlju naših ekonomskih migranata koji su na zapadu tražili azil, mada je Srbija u kategoriji „sigurnih trećih zemalja“.

Ovog leta, međutim, prisustvujemo onome što smo na početku teksta nazvali istorijskom seobom naroda i iz navedenih razloga i mi smo, kao država, bili nespremni na to. Svakodnevno vidimo na stotine, na hiljade ljudi koji su krenuli u izbeglištvo. Gledamo njihovu muku i probleme. Gledamo decu, trudnice, stare i čitav niz problema koje izbeglištvo sa sobom nosi. Ljudi su umorni, gladni, imaju higijenske probleme, potrebna im je dečja hrana, lekovi, medicinska briga, informacije. Treba im podrška, topla reč, saosećajnost… Čini mi se da naše institucije, posle očekivane zbrke i zbunjenosti, polako postaju sve operativnije i efikasnije u želji da reše problem ili bar budu deo rešenja. A problem je veliki, još veći posle necivilizacijske odluke desničarske mađarske vlade da podiže zidove i ograde.

Međutim, pored rešavanja operativnih i tehničkih problema, ono na šta Vlada, politička, kulturna i društvena elita treba posebno da obrate pažnju jeste ponašanje jednog broja medija i političke javnosti u Srbiji, koji šire ksenofobiju, strah i netrpeljivost prema izbeglicama i njihovoj nesreći. Bilo je od strane nekih partijskih lidera ideja da i Srbija podigne zid, od nekih pokreta i stranaka konstrukcija da je sve ovo sračunato da se Srbija naseli Arapima i islamizuje. Bilo je i pokušaja organizovanja demonstracija i protesta protiv izbeglica i sličnih ludosti. Srećom, vlast je uspela da to drži pod kontrolom i nismo imali sa te strane nekih značajnijih incidenata, ali to ne znači da ih ne može ili neće biti, naročito ako se bude ćutalo i zapostavilo to koketiranje sa idejama netrpeljivosti i nasilnog zabranjivanja tim ljudima da prolaze kroz našu državu.

Problem ove velike seobe se može rešavati jedino na ukupnom evropskom i širem međunarodnom planu. Ostaje nam da čekamo i da se ponašamo u skladu sa širom evropskom i međunarodnom politikom i nastojanjima u tom smislu. A do tada, na nama je da prema tim ljudima budemo onakvi kakvi smo kroz istoriju često umeli da budemo… Puni gostoprimstva, empatije i ljudskosti… Da postupamo u skladu sa humanitarnim i civilizacijskim vrednostima. Dolazi jesen i zima. Ljudi u prolazu više neće moći biti po parkovima i na otvorenom. Vreme teče i država će morati da napravi određene kapacitete za smeštaj. To je prosto civilizacijska potreba. Nema drugog ni boljeg načina da budemo ponosni na sebe kao društvo i državu.