Između fiktivnog i stvarnog napretka

No, Srbija time nije zatvorila jedno veliko poglavlje već je tek, sa više od decenije kašnjenja, stvorila elementarne pretpostavke da se o činjenicama o ratovima devedesetih, i njenoj ulozi u njima, racionalno i argumentovano razgovara. Neophodno je i da se ispitaju sve okolnosti koje su omogućile da Ratko Mladić toliko dugo bude nedostupan državnim organima i pravdi. Nažalost, u danima posle hapšenja, usledio je trend negiranja i relativizacije genocida. Srbija nema jasan odnos prema činjenici da vlada Republike Srpske već tri godine finansira organizaciju koja se bavi negiranjem zločina u Srebrenici, ignorišući transparentnu naučnu metodologiju prikupljanja podataka o broju žrtava i prirodi njihove smrti, do kojih su došle relevantne međunarodne organizacije.

Podrška inicijativi za REKOM koju je dala vladajuća Demokratska stranka dobar je, ali ne i dovoljan iskorak vladajuće elite, bez kog nema većinskog objektivnog sagledavanja nedavne prošlosti, bez obzira na sve napore dela civilnog društva i progresivne opozicije. SAD i EU su svojim brzopletim i neutemeljenim prihvatanjem Srpske napredne stranke, koju predvode nekadašnji prvi saradnici haškog optuženika Vojislava Šešelja, i SPS, koga predvodi blizak saradnik Slobodana Miloševića, kao pro EU konvertita, ne samo otežale napore i rad civilnog društva na suočavanju sa prošlošću i uspostavljanju tranzicione pravde, već i umanjile efekte i njihovog i svog prethodnog rada.

Neodgovorno je i opasno, samo na osnovu kratke interne istrage koju su sprovele Vojska Srbije i Vojnobezbednosna agencija koja je deo MO, tvrditi sa sigurnošću, kao što to radi ministar odbrane Dragan Šutanovac, da vojska i VBA nisu skrivale Ratka Mladića posle 2002. godine. Za to je potrebna eksterna istraga na kojoj će, nadam se, EU i SAD insistirati. Bez tog dodatnog napora koji Srbija mora učiniti, formalno približavanje EU neće značiti i suštinsku evropeizaciju Srbije.

Činjenica da je Ratko Mladić konačno u Hagu jeste i dokaz zapadnoj međunarodnoj zajednici da kombinacija stimulansa i doslednih pritisaka u sprovođenju obaveza predstavlja najbolji metod ostvarivanja zajedničkih ciljeva. Izjave zvaničnika SAD da je najbolji deo bilateralnih odnosa sa Srbijom vojna saradnja, otežavaju artikulaciju potrebe da se završi reforma sektora bezbednosti i odbrane, te oružane snage i obaveštajne službe stave pod demokratski kontrolu. Da taj proces još nje završen potvrdila je i sama Vlada Srbije u odgovorima na upitnik EU. Ovoga mora biti svesna i EU. Ona bi trebalo da iskoristiti pozitivan trend približavanja Srbije njenoj Zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici da joj pomogne da ga uspešno privede kraju, te da u trgovini oružjem usvoji standarde i poželjna pravila ponašanja koja EU propisuje.

Srbiji je neophodna nova politika prema Kosovu. Apsurdno je da država koja eksplicitno očekuje od EU status kandidata u ovoj godini, i pored još neispunjenih svih tehničko-zakonodavnih očekivanja, ne prisustvuje skupovima koje organizuje zemlja uskoro predsedavajuća u EU, a koja je priznala Kosovo i na skup pozvala njegove predstavnike izabrane u demokratskim procesima. Srbija sa sadašnjom politikom prema Kosovu, koja uveliko limitira ne samo jasnu vrednosnu i spoljnopolitičku orijentaciju zemlje već i reformu sektora bezbednosti i racionalnu procenu bezbednosne situacije i mogućih integracija, ne može biti pouzdan partner regionu, EU i SAD.

Srbiji je potrebna i jasnija poruka da je sadašnjim pristupom višestrukog blokiranja građana Kosova, ona blizu načina na koji je Milošević izolovao kosovsko društvo, u periodu pre nego što je odobrio i prekomernu upotrebu sile, držeći ga u svojevrsnom aparthejdu. Predsednik Srbije Boris Tadić nedavno je podsetio EU na Kopenhagenške kriterijume, zaboravljajući uslove za zemlje ZB koje su definisani u Solunu i Zagrebu o obavezi pune saradnje sa Haškim sudom i o posvećenosti regionalnoj saradnji. Podsetimo, oni podrazumevaju i sposobnost preuzimanja svih obaveza koje proizlaze iz članstva, uključujući sprovođenje ciljeva političke, ekonomske i monetarne Unije.

Srbija svojim glasanjem u relevantnim međunarodnim telima dosad nije pokazala spremnost da se potpuno približi političkim interesima Unije. Slično je i sa odnosom prema EU misiji EULEX na Kosovu. Vreme je da SAD i EU, u najboljem interesu srpskih EU integracija, prestanu da preplaćuju Srbiji činjenicu da je samo diplomatskim putem reagovala na samoproglašenje nezavisnosti Kosova. Konzistentna poruka je potrebna i zato što je očito da je Srbija na isti način spremna da artikuliše izručivanje Ratka Mladića.

Zapadna međunarodna zajednica Srbiji može pomoći u iznalaženju te politike i time što će izvršiti veći pritisak na preostale zemlje EU da priznaju Kosovo. Njihovi argumenti u prilog nepriznavanja Kosova, posle mišljenja Stalnog suda pravde o legalnosti samoproglašenja kosovske nezavisnosti, dosta gube na svojoj legitimnosti. Time bi se omogućilo i bolje funkcionisanje EU na Kosovu, koje je neophodno da bi se izgradile jake i nezavisne institucije.

Odnos Srbije i NATO mora biti transparentniji, a argumenti za približavanje iskreniji i racionalniji. Sadašnji pristup je doveo do toga da, iako u i vladajućoj koaliciji i u opoziciji postoje stranke koje smatraju da bi Srbija trebalo da postane članica NATO, drastično opada podrška javnosti i za saradnju i za članstvo Srbije u NATO. Uzroke treba tražiti u činjenici da javnost više negativno reaguje na površne i neutemeljene argumente nego na teže, ali racionalne, argumente. Srpskoj javnosti, duboko traumatizovanoj teškim nasleđem i napornom tranzicijom, potrebno je hrabro političko vođstvo, a ne povlađivanje.

Mora se imati u vidu da odnos Srbije prema NATO, i vlasti i javnosti, nema toliko veze sa odnosima Srbije i NATO u prošlosti koji se neretko jednostrano tumači i prekomerno eksploatiše, koliko sa sadašnjom politikom prema Kosovu. Ona uveliko smanjuje manevarski prostor za racionalno promišljanje o bezbednosnim i odbrambenim izazovima, potrebama i mogućnostima Srbije.

Da bi Srbija, pa i BH i ceo Zapadni Balkan, suštinski priveli kraju svoju konsolidaciju ka društvima u kojima se poštuju ljudska prava, gde postoji vladavina prava i slobodno tržište, potrebno je da SAD i EU nastave da imaju ključnu ulogu u regionu, i da je ne prepuštaju ni Rusiji pa ni Turskoj.

Ta uloga mora biti što koordinisanija, konzistentnija i podrazumevati veću spremnost da se regionu pomogne da ispuni očekivanja koja je vode ka evroatlantskim integracijama. Primer Makedonije bi svima morao biti opomena. Uspešan primer završene tranzicije Zapadnog Balkana može uveliko pomoći EU, NATO i SAD u godinama angažmana koji im predstoji na Bliskom istoku i u Severnoj Africi.