Još jedna tačka

Sporazumom je predviđena mogućnost da pripadnici oružanih snaga Srbije i Hrvatske organizuju zajedničke treninge, obuku, da razmenjuju iskustva i informacije, pa čak i da učestvuju zajedno na vojnim vežbama. Zvuči neverovatno, jer suprotni pogledi na prošlost pripadnika dva naroda i sećanja na poslednji rat na terazijama odnosa Srbije i Hrvatske u najboljem slučaju vode mrtvu trku sa onom njihovom dimenzijom koja potcrtava bliskosti i iskustva iz decenija zajedničkog života. Šutanovac je u pravu kada kaže da je sporazum tačka na mračnu prošlost. Ali to je još jedna tačka u nizu, bilo ih je i ranije i svaka je bila istorijska. Te tačke zasenjuje još živa istorija. Realnih ograničenja i nasleđa koje stvara prepreke svesni su i odlučioci u dvema državama. Pominju se, eto da se ne zaborave, izbeglice, granična pitanja, a kabinet Ive Josipovića je među nerešena bilateralna pitanja uvrstio i naknadu štete. Naravno, svaki napredak u saradnji treba pozdraviti.

I ovaj sastanak i sporazum, kao i mnoge ranije prigode, demonstrirali su konfuziju i lutanje Srbije kada je o bezbednosti reč. Šutanovac ističe kako su Hrvati profesionalizovali vojsku, ušli u NATO, učestvuju u mirovnim misijama te da je to i „budućnost srpske vojske“. Priznaje, međutim, da Srbija ne iscrpljuje ni mogućnosti Partnerstva za mir. Kritikuje tumačenje neutralnosti prema kojoj susedi Srbiji predstavljaju pretnju. U stvari, nekako smo drugačije neutralni. Zvaničnici nas podsete na to s vremena na vreme.

Odsustvo strategije traje predugo. Srbija je sve usamljenija u NATO okruženju. Crna Gora je blizu članstva, za BiH je rano prognozirati, ali Dodik, koji će po svoj prilici ostati neprikosnoven u RS, dao je, praktično, zeleno svetlo, jer Bošnjaci i Hrvati su, jelte, po „difoltu“ za NATO. Zanimljivo je da je Srbija i danas formalno u savezu sa Rusijom i Belorusijom u koji ju je odveo Milošević 1999.