Klonimo se nacionalizma

U društveno-istorijskom razvoju svaka faza formiranja nacija i nacionalnih država povezana je, nažalost, sa nacionalnim ratovima, bilo da nacije deluju integrativno ili dezintegrativno. I naravno, dok je nacija i nacionalnih država biće i nacionalizma, u većoj ili manjoj meri. Njegovi koreni (izvori, uzroci) u našim uslovima su duboki i brojni (individualni, socijalni, politički), a leže i u niskom stepenu razvijenosti, a posebno u manifestacijama istorijskog nasleđa, koje je ostavilo velika opterećenja u svesti ljudi i u tradiciji.

eđutim, s obzirom da težimo da izgradimo stabilno demokratsko društvo i postanemo sastavni deo evropske porodice, moramo da se klonimo nacionalizma, na svakom koraku i u svim situacijama, jer njegovi ostaci i danas prete da dovedu do novih međunacionalnih trvenja i sukoba. O tome mora da vodi računa svaki građanin, a posebno državno-politički „vrhovi“, pogotovo ako se zna kako su delovali politički lideri neposredno pre međunacionalnih sukoba na prostorima bivše SFRJ, kada su, umesto iznalaženja kompromisa i političkih rešenja, direktno doprinosili i podsticali međunacionalne sukobe.

Zbog toga, u sadašnjim uslovima, sadržaj promena koje vršimo mora da bude praćen radikalnim potiskivanjem svakog oblika oživljavanja nacionalističkih shvatanja i ponašanja, a suštinu promena mora da čini vidljivo okretanje ka zadovoljavanju, pre svega, primarnih (egzistencijalnih) potreba građana, kao i potreba na planu obrazovanja i kulture, u najširem smislu reči. Takav pristup mora da se oseti u realnom društvenom životu, u praktičnim potezima svakog pojedinca, a posebno odgovornih političkih i državnih funkcionera i nadležnih institucija, sve sa ciljem da se učvrsti shvatanje da se život čoveka ne iscrpljuje u nacionalnoj pripadnosti, ali i shvatanje da se osećanje nacionalne pripadnosti, kao prirodno osećanje bliskosti i solidarnosti sa pripadnicima svoje nacije, ne može izjednačavati sa nacionalizmom.

U kontekstu borbe protiv ostataka svih oblika nacionalizma, neophodno je postepeno menjati i sadržaj javnog diskursa. Taj sadržaj, svakako, ne treba da čini preveliko okretanje ka prošlosti i ka aktiviranju javnog mnjenja na pitanjima kojima treba da se bavi istorija i istoričari. Ako bismo na tome ostali, ako bismo, dakle, ostali zarobljenici prošlosti, onda je logično očekivati da za rezultat imamo mnoge neželjene i nepredviđene probleme; onda će i pitanje – kada ćemo živeti? – koje konstantno postavlja mlada generacija, kao najvažnije pitanje, ostati bez odgovora. Stoga je krajnje vreme da u javnom diskursu učinimo prioritetnim životna pitanja građana, dakle, sadašnjost i budućnost, ali bez ignorisanja prošlosti. Dragocen primer u tom pravcu (ali i prijatno iznenađenje) je stav Aleksandra Vučića, predsednika Vlade Srbije, koji je, neposredno posle pretrpljenog fizičkog napada od strane nacionalista u Srebrenici, iskreno i jasno rekao da nacionalističke ispade u Potočarima treba ostaviti nadležnim istražnim i pravosudnim organima, a mi moramo da se okrećemo budućnosti i jačanju dobrosusedskih odnosa.

Ovakav stav neposredno doprinosi amortizaciji nacionalističkih strasti i sprečavanju svakog oblika revanšističkih ponašanja. Štaviše, ovakav stav doprinosi stvaranju uslova za veću integraciju nacionalnih zajednica na celom bivše-jugoslovenskom prostoru, ali i aktuelizaciji ideje o građanskoj državi koja je, konstituisanjem nacionalnih država, potisnuta i blokirana. Međutim, ako je nacionalna država, posle raspada SFRJ, bila nužnost, to ne znači da o građanskoj državi, kao idealu kome se teži, više ne treba razmišljati i raspravljati, pogotovo kada se zna da je ona, svojevremeno, dala pozitivne rezultate u međunacionalnim odnosima. Svako podsećanje i rasprava na tu temu, nesumnjivo, imala bi širi značaj, naročito na planu potiskivanja nacionalističkih shvatanja i ponašanja.

Autor je profesor univerziteta u penziji