Konstruktivna linija

Pa, pomalo je tužno, iako je ministar – i predsedavajući OEBS-u, što je sada u globalnim okvirima važnije – govorio o radosti i sreći. Da je svestan toga, svedoči i sam Dačić govoreći u nastavku obraćanja Keriju kako ne može da se seti „koji je poslednji predsednik SAD koji je posetio Srbiju“. Naravno, Srbiju, osim uslovno govoreći, nije posetio nijedan predsednik SAD.



Za vlast u Srbiji je dobro što uživa podršku Sjedinjenih Država, i ta podrška će ostati sve dok Vučićeva vlada vodi konstruktivnu politiku, pre svega kada je reč o Kosovu, o čemu je tokom susreta sa Dačićem govorio Keri („dijalog Srbije i Kosova“, kako je rekao). Što se pak tiče unapređenja odnosa Srbije i SAD do te mere da neki američki predsednik dođe u Beograd – a setimo se da je još prvi postpetooktobarski ambasador u Vašingtonu Milan St. Protić tadašnjem predsedniku Džordžu Bušu rekao da mu je cilj da ga dovede u Beograd – stvari stoje drugačije. Ne zbog toga što su odnosi dve zemlje loši – jer nisu loši – već zato što američki predsednici ne dolaze u male zemlje bez preke potrebe. Zbog toga ne treba da žalimo.



Keri prilikom viđenja sa Dačićem nije, srećom, bar javno, dalje elaborirao svoju prethodnu izjavu kako je Srbija „na liniji vatre“ u kontekstu krize u Ukrajini. Umesto toga državni sekretar istakao je ulogu OEBS-a u rešavanju krize i ulogu Srbije kao trenutno predsedavajuće. Istine radi, Keri u svojoj „vatrenoj“ izjavi nije pomenuo samo Srbiju, već i neke druge zemlje i teritorije Kosovo i Pridnjestrovlje. Mogao bi se, naime, steći utisak, na osnovu izveštavanja nekih domaćih medija, da je državni sekretar naročit značaj dao baš Srbiji. Takvo izveštavanje govori ne toliko o senzacionalizmu koliko o želji da se istakne neka posebna važnost Srbije, pa i nostalgija za vremenom kada je na ove prostore umeo da svrati predsednik SAD.



Daleko od toga da je Amerika ravnodušna prema tome kako će se Srbija i neke druge zemlje pozicionirati u slučaju eventualnog rasplamsavanja krize. Pre Kerija, Angela Merkel je u istom kontekstu pre nekoliko meseci pomenula Srbiju. Ali opet: ne samo Srbiju. Ako ova vlada ne može da nam dovede predsednika Amerike, može, eto, Tonija Blera, na zgražavanje Rusije, koja takođe ne posmatra stvari ravnodušno. A kako pomamu za Blerom posmatra domaća javnost, 16 godina posle bombardovanja? Verovatno sa čuđenjem. Takva odluka premijera zaslužuje posebne analize.