Kontinuitet četništva i kame

Ono što je, međutim, moguće pouzdano zaključiti i iz te pozicije, jeste kontinuitet onoga što četništvo kao takvo predstavlja. A to je, bez mnogo upitnosti, ono u političkom smislu najnazadnije što je naše društvo iznedrilo u 20. veku, s obzirom na ksenofobiju, velikosrbovanje i antikomunizam ovog programa koji se mahom kamom sprovodio. Otkud to, dakle, da se današnji četnici, posebno oni iz zlikovačkih 90-ih, pozivaju na Mihailovića, otkud to da ga svojataju, da ga prepoznaju kao svoju diku i ponos? Pa, naprosto, otud što se, kako izreka kaže, sličan sličnom raduje. Kama je, nema sumnje, predata dalje.

Dakle, i kada bismo poverovali u Mihailovićevu nevinost – premda sam svestan da je to neobično teško, možda tek nešto malo lakše nego zamisliti drveno gvožđe – štaviše, kada bismo pretpostavili da je Mihailović bio i nekakav antifašista, i ostavili po strani tolike istoričare i njihovu nepreglednu argumentaciju, sigurno je da se niko od današnjih četnika ne bi mogao njime podičiti. Naime, ako i nisu proganjali muslimanski i drugi nesrpski živalj, odnosno starce, žene i odojčad kao partizanske jatake, i ako znamo da posle 1941. nisu napadali ni okupatore, nameće se pitanje šta su onda svi ti junaci s bradurinama uopšte radili tolike godine u šumi, osim što su deljali svirale, međusobno se bištili i šetkali se po čistom vazduhu?

Bio Mihailović kriv ili ne, ovom presudom se nedvosmisleno afirmiše ideja četništva. Zapravo, društveno-politička rehabilitacija četničkog programa izvršena je odavno, još tokom zločinačkih 90-ih, a danas je zadobila tek pravno ruho. Štaviše, bio kriv ili ne, Mihailović je rehabilitovan u prvom redu zbog rehabilitacije četništva kao takvog – prošlog (naročito onog iz 90-ih), današnjeg i, dakako, svakog budućeg. Može biti, naravno, da je suđenje 1946. zaista bilo unekoliko nefer, posebno imajući u vidu današnje kriterijume (pitanje je kako bi u tom smislu prošao i Nirnberški proces?). Prevarnost je, međutim, u tome što se utvrđivanjem nefer okolnosti procesa neosnovano sugeriše i da je samim tim Mihailović nevin. Da je kojim slučajem Džek Trbosek bio uhvaćen, pitanje je da li bi imao, sa današnjeg stajališta, fer suđenje – to, međutim, ne bi umanjilo monstruoznost njegovih zlodela. Ova implicitna poruka zapravo je osnovni interes zagovornika rehabilitacije, s obzirom da se danas na sve strane upinje da se četništvo obrije i ošiša, umije i razmasti. Bilo kako bilo, ovom društvu je urgentnija upravo jedna druga rehabilitacija, i to rehabilitacija svih četnika i njihovih simpatizera – ona zdravstvene prirode.

A što se tiče onih koji ne veruju da ja Mihailović kriv, i koji ujedno oštro osuđuju sve recentne pojavne oblike četništva, posebno one iz 90-ih, njih ovom prilikom toplo pozdravljam! Ali takvih, čini mi se, naprosto nema.