Konzumerizacija publike

Diplomirani bečejolozi se, povodom takvih „sramnih“ informacija, pozivaju na famozni bečejski mentalitet. Naprosto, takvi smo, i to ti je. Jadikovke o pasivnosti, o fatalističkoj „takvosti“ žitelja „gradića kao na slici“, međutim, mene uopšte ne uzbuđuju. Nagvaždanja o mentalitetu kojima su skloni dušebrižni sugrađani zabrinuti nad stanjem u kulturi grada i, posebno, nad takozvanim kulturnim uzdizanjem njegovih stanovnika, koliko ne govore ništa, toliko zapravo i skrivaju stvar. Pri svemu tome, diplomirani bečejolozi sebe naravno pažljivo isključuju iz skupa koji proučavaju, bez objašnjenja kojim čudom izmiču fatalizmu mentaliteta, odnosno kojom milošću nebesa ostaju željni „dešavanja“ u gradu, za razliku od „pravih“ Bečejaca, onih letargičnih.

Razume se, nešto tu zaista ne valja – desetak gledalaca u dve večeri, uz besplatan ulaz, uistinu je ništavno. Ipak, razlog je na drugoj strani. Jer, gde je famozni mentalitet kada ljudi nahrupe u to isto pozorište na projekcije Štrumpfova, Ćurki, Montevidea, Zakasnelih ljubavi (posebno na projekcije u 3d tehnologiji koja, makar do sada, nije uspela da prevaziđe nivo vašarske atrakcije). Tu, dakle, nije reč ni o (ne)slobodnom ulazu. Naprotiv, siguran sam da bi na projekcije poljskih crtaća došlo više ljudi da je reklama bila pompeznija i, pre svega, da se naplaćivao ulaz! Dotle je, naime – za neverovati! – stigla konzumerizacija (čitaj: idiotizacija) današnje publike. Reklama i novac koji treba da odvoje za ulaznicu ljudima je najsigurniji, upravo najbolji dokaz da „roba“ vredi. Sami očito više nisu u stanju da to procene, naprosto nisu sigurni u sebe. Osim što verovatno najspretnije podilazi „niskim strastima“ publike, holivudska fabrika filmova je najpopularnija tj. najprofitabilnija upravo jer je najreklamiranija i najnapadnija.

Bečejci, kako bi sa osećajem superiornosti generalizovali spomenuti bečejolozi – ali dosta s tim, reč je o palančanima, ma gde se nalazili – u ovom slučaju i bezglavi potrošači, žele da se kulturno uzdižu, žele da se zabave, da zaborave sumornu svakodnevicu, jedino ne žele da pogledaju film! Samo delo naprosto im nije dovoljno, posebno ako ima iole izraženiju umetničku pretenziju. A, nema sumnje, palančani su ovoga puta dobro namirisali prikazani crtaći su zaista bili divna, mala umetnička dela.

Ako nas zabole sve za tamo neke poljske filmove i plakate, to je sasvim u redu. To nije sramota. Uostalom, pred kim da nas bude sramota? Ljudi jednostavno vole nešto drugo ili, čak, ne vole ništa. Takvih je, na kraju krajeva, i najviše među žiteljima našeg grada. Palanka se, međutim, u nama pomalja tek kada nam zbog toga postane nelagodno. Naime, kada hoćemo da budemo poštovaoci umetnosti, jer to se ceni, a ne samo konzumenti, tada počinje tužaljka, ali i zgražavanje nad pasivnošću sugrađana, tada počinju i izgovori i vrdanja, jer naprosto ne možemo sebi da priznamo da nas umetnost ne uzbuđuje, da nas ostavlja ravnodušnim. Bilo kako bilo, ustanove kulture svoju misiju moraju i dalje revnosno sprovoditi, ne podilazeći „niskim strastima“ publike, pa makar u gledalištu bivalo i desetak ljudi, u dve večeri ili, čak, dvoje ljudi u desetak večeri.

Ivan Kovač, Bečej