Kulturni red

Slično se može videti samo za vreme nekog festivala, koncerta poneke velike zvezde ili u onoj jednoj noći kada inače uglavnom učmali i od publike napušteni prostori muzeja na nekoliko sati ožive. Jesmo li mi to kampanjci i u kulturi, kao i u svemu ostalom, tj. nemamo baš neke kulturne navike, pa se tek s vremena na vreme, kada je to „in“ ili bi najzad „bio red“, posvetimo i tako tričavoj stvari kakva je kultura? Odnosno, najzad za nju izdvojimo svoje vreme i – novac.

Najjednostavniji odgovor upravo je ovaj poslednji, a neretko je ono što je najjednostavnije i najbliže istini. Naime, novac za kartu od sto ili dvesta dinara može da izdvoji mnogo veći broj ljudi nego za višestruko veći iznos koliko uobičajeno staju karte za pozorište. Da ima nešto u vezi kulture i kulturnih i nedostatku novca svedoči i to što oni koji stoje u ovim redovima nerado govore o tome. Stid ih je. A stid je estetska kategorija, naučili smo od jednog poeziji i pozorištu sklonog čoveku. Odnosno, u ovoj zemlji i njenim tranzicijskim vremenima, novac je najčešće tamo gde baš i nema kulture i obrnuto. Zato nije bez soli misao kojoj se ovde spočitva jeres komunizma – da se ne može baš čitava kultura prepustiti tržištu, naročito jer ono posebno, za nju specijalizovano, kod nas još uvek ne postoji. Ima i onih koji u čitavoj stvari vide protest. Protiv kiča, šunda, zaglušujuće buke sa gradskih trgova za koju ima novca iz budžeta, populizma u vidu zasenjivanja prostote, podrške upitnom sistemu vrednosti.

Neki kažu i da se radi samo o marketingu i to pre za banku koja je podržala čitav projekat nego za samo pozorište. To ipak ne poriče da u ovoj zemlji, iako zvuči neverovatno, postoji izvestan, možda i ne tako zanemarljiv, broj ljudi sa kulturnim potrebama što bi trebalo da imaju u vidu oni koji u njoj i nadasve njenoj kulturi žele da uspostave red.