Pošto su sve oči uprte u sektaško nasilje u Iraku i Siriji, malo pažnje se posvećuje odnosima između sunita i šiita u Libanu. Ipak, sve je veći potencijal za pravu noćnu moru. U Arsalu, gradu u dolini Beka, džihadisti su nedavno napali libanske vojne jedinice i oteli vojnike, koje su optužili da sarađuju s Hezbolahom.
Arsal se graniči sa sirijskim regionom Kalamun, gde se sirijska vojska i Hezbolah bore protiv sirijskih pobunjenika i džihadista.
Kada je Islamska država navodno obezglavila sunitskog pripadnika vojske u Arsalu, malo ko od stanovnika grada koji su bili intervjuisani za libansku televiziju je javno osudio grupu. Umesto toga su bes usredsredili na libanske političare. Mnogo ljudi za sve zategnutije sektaške odnose krive sve goru ekonomsku i socijalnu situaciju u Libanu. Usluge i građevinarstvo, dva glavna stuba libanske ekonomije, teško su pogođeni, a turizam je gotovo utihnuo. Infrastruktura je u haosu. Struja se štedi – u pojedinim područjima ima je samo nekoliko sati dnevno. Zbog sušne zime bilo je velikih oskudica vode. Libanci se sada sve više oslanjaju na privatne generatore i snabdevače vodom, što je skupo. Pošto se procenjuje da nivoi duga dostižu 150 odsto BDP-a, velika je mogućnost za ekonomski krah. U takvim okolnostima ne iznenađuje činjenica da Libanci navode korupciju i neefikasnu državu kao izvor nevolja. Problem je u tome što ovo opšte nezadovoljstvo može da produbi političke i sektaške tenzije.
Iako je atmosfera u libanskoj sunitskoj zajednici sve zaoštrenija, situacija se poslednjih godina pogoršala zbog ponašanja Hezbolaha. Ta grupa je nametnula svoju moć nakon februara 2006, kada je ubijen bivši premijer i istaknuti sunitski lider Rafik Hariri, za šta je tribunal u Hagu optužio nekoliko pripadnika Hezbolaha. Nakon ubistva Haririja sirijska vojska je zbog učestalih protesta bila prisiljena da se povuče iz Libana. Bojeći se da će se povlačenjem strateškog saveznika promeniti ravnoteža moći protiv njega, Hezbolah je počeo da zastrašuje svoje rivale.
Njegove snage su 2008. porazile sunitske susede u zapadnom Bejrutu, pri čemu su ubile nekoliko civila. Godine 2011. je smenio premijera Saada Haririja, sina Rafika Haririja, i zamenio ga sunitskim liderom. Najvažnije jeste to što je Hezbolah 2013. objavio da staje na stranu režima sirijskog predsednika Bašar al Asada u njegovoj borbi protiv pretežno sunitskih pobunjeničkih snaga. Bilo je gotovo izvesno da će se zbog akcija Hezbolaha produbiti tenzije između sunita i šiita u Libanu, zemlji s kompleksnom sektaškom mapom. Opasnosti su se višestruko uvećale kada je ID preuzela kontrolu nad Mosulom u Iraku i proširila ovlašćenja u Siriji. Iako je većina libanskih sunita umerena, mnogi nisu mogli da ne osećaju izvesno zadovoljstvo zbog gubitaka koje je zabeležila iračka, pretežno šiitska vlada, i zbog vojnih poraza Asada u istočnoj Siriji. Suniti takođe priznaju da je Hezbolah uhvaćen u zamku u sirijskom haosu, gde se veruje da su od proleća 2013. ubijene stotine njegovih boraca. Oni znaju da Hezbolah ne bi mogao da zauzda potencijalnu sunitsku pobunu u Libanu i upravo to je razlog što je Hezbolah vršio pritisak na libansku vojsku da pomogne da se uguši sunitski ekstremizam. Opseg vojske za delovanje je ograničen, iako se procenjuje da 30 odsto njenih vojnika čine suniti.
Toj eksplozivnoj mešavini može se pridodati 1,5 miliona sirijskih izbeglica, pretežno sunita, koje su sada u Libanu i salafističke džihadističke grupe u palestinskim izbegličkim kampovima, koji bi mogli da budu mobilisani u sektaškom ratu. Ako se to dogodi, Hezbolah bi mogao da bude nadjačan, naročito zbog toga što su tri oblasti s velikom koncentracijom šiita – južna predgrađa Bejruta, južni Liban i severna dolina Beka – geografski odvojeni, pri čemu linije komunikacije prolaze kroz regione u kojima dominiraju suniti.
Libanska vlada će morati vredno da radi da bi se smanjila opasnost od najgoreg. Ali, pošto Parlament već četiri meseca nema predsednika i izazovi svakodnevnog života su sve veći, znaci nisu ohrabrujući. Sektaške tenzije u Libanu su na zloslutnom nivou. Glavno dostignuće će biti izbegavanje rata, naročito rešavanje nekih od ekonomskih problema zemlje. Ako međunarodna zajednica treba da se suprotstavi Islamskoj državi i pronađe način da spreči dalje propadanje poretka na Bliskom istoku, njeni lideri će morati da razmišljaju o regionu kao celini. To će morati da uključuje podupiranje stabilnosti Libana.
Autor je urednik u Dejli staru
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
