„Ja sam slava koju neće napustiti Libija, Arapi, Sjedinjene Države i Latinska Amerika. Revolucija, revolucija, neka napadi počnu“, poručio je samoproklamovani kralj afričkih kraljeva, starešina arapskih lidera, imam svih muslimana – pukovnik Moamer el Gadafi. U toj izjavi sadržan je izuzetno represivan odgovor libijskog režima na narodni ustanak.
Ali, taktike koje koristi Gadafi udaljile su ga od ostatka sveta. Ukoliko doživi poraz, biće mu teško da, poput pokojnog Zina el Abidina Ben Alija, bivšeg predsednika Tunisa, pronađe utočište u inostranstvu, niti će moći da po ugledu na nekadašnjeg egipatskog vođu Hosnija Mubaraka ostane u državi.
Cena eventualnog svrgavanja Gadafija sa vlasti biće velika jer su mnogi Libijci već stradali. Najgori scenario podrazumeva da će režim upotrebiti hemijsko oružje, što je učinio Sadam Husein u obračunu s Kurdima u Halabdži 1988, ili može da naredi bombardovanje zemlje, kao što je uradio bivši sirijski predsednik Hafez al Asad u Hami 1982. U tom slučaju, gotovo je izvesna međunarodna intervencija. Milion i po Egipćana i drugih stranaca, uključujući Britance, nalazi se u Libiji. U prvom obraćanju naciji od početka krize, Saif al Islam Gadafi, sin libijskog vođe koji je slovio za umerenog čoveka, pričao je o navodnoj međunarodnoj zaveri protiv režima, u koju su umešani Egipćani, Tunišani i drugi „strani agenti“. Cilj takve retorike oca i sina bio je raspirivanje nasilja protiv stranaca.
Drugi mogući scenario podrazumevao bi da vojska preduzme korake protiv Gadafija i njegovih sinova. Ali, problem leži u tome što oružane snage Libije, za razliku od egipatskih i tunišanskih, nemaju jedinstven stav. Pojedini viši i niži pripadnici armije stali su na stranu protivnika režima, a piloti su odbili naređenje da bombarduju Bengazi, grad na istoku zemlje, ali za sada nema razdora među članovima Revolucionarnih komiteta, stubova Gadafijevog režima, u kojima ima gotovo 20.000 boraca. Isto važi za Brigadu 32, koju predvodi jedan od sedmorice sinova libijskog lidera, Kamis.
Nesumnjivo, duboko ukorenjeno rivalstvo i nepoverenje između različitih delova vojnog aparata mogli bi da podstaknu razdor koji bi predstavljao odlučujući faktor za rušenje režima. Ipak, uopšteno govoreći, plemenska priroda libijske vojske sprečava njene pripadnike da deluju kao jedinstvena celina, kada je reč o pružanju podrške Gadafiju ili njegovim protivnicima. Upravo će privrženost plemenu odigrati najvažniju ulogu ako Gadafi ubrzo bude poražen, budući da su istorijsko rivalstvo, krvne osvete i korišćenje oružja široko rasprostranjene prakse, što može da predstavlja predznak sukoba u „postgadafijevskoj eri“.
Ipak, znaci koji su se pojavili na istoku države, takozvanoj „zoni oslobođenoj od Gadafijevog uticaja“, pokazuju suprotno. Svakako, i u tom području snažno je izraženo rivalstvo među plemenima, ali nivo organizacije i usaglašenosti između onih koji vode pobunu je zavidan. Munjevitom brzinom uspostavljeni su komiteti za bezbednost i pružanje medicinskih usluga, baš kao što su to učinili pobunjenici u Egiptu pre samo nekoliko sedmica. Štaviše, Ahmed Gadaf al Dam i Said Rašvan, istaknuti predstavnici Gadafijevog režima, koji su posetili Egipat i pokušali da podstaknu tamošnja plemena koja imaju ogranke u Libiji da iz pustinjskih delova napadnu istok države, vratili su se „praznih šaka“. Avlad Ali i druga plemena odbila su unosan mito koji im je ponuđen.
Civilno društvo je manje razvijeno u Libiji nego što je to slučaj u Egiptu i Tunisu, što, takođe, može da predstavlja nagoveštaj da će Gadafijev pad biti „okidač“ za borbu plemena. Ipak, mnogi u arapskom svetu naučili su lekcije iz krvavog građanskog rata koji je izbio posle rušenja Sadama Huseina u Iraku, a posvećenost i zrelost mladih u Egiptu i Tunisu postali su model za druge Arape koji traže slobodu i dostojanstvo. Možda će narod Libije postati politički zreliji nego što to veruju politički analitičari.
Međunarodna zajednica mora da pokrene zakonsku akciju protiv Libije. Imena onih koji predvode snage odgovorne za ubistva nisu tajna. Ako se generali i pukovnici poput Abdulaha al Sonosija i Abdulaha Mansura, kao i Gadafija i njegovih sinova, nađu na „crnim listama“, ili budu izdati nalozi za njihovo hapšenje, mnogi od njihovih podređenih će dva puta razmisliti pre nego što narede vojnicima da pucaju na građane.
Zapad već decenijama zna za zločine protiv humanosti i terorističke zavere za koje je odgovoran Gadafijev režim, uključujući masakr u zatvoru Abu Salim u junu 1996, kada je ubijeno više od 1.200 političkih zatvorenika koji su tražili bolje uslove za život. Ipak, nije pokrenuta međunarodna istraga, umnogome zbog interesa zvanog nafta. Zapad ima obavezu da zaštiti Libijce od novog masakra.
Autor je predavač na katedri za bliskoistočna pitanja na Univerzitetu Ekseter u Velikoj Britaniji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
