Majin presedan

Gojkovićeva je na raspolaganju imala više mogućnosti. Mogla je poslanike, koji su umesto o zajmu za digitalizaciju Srbije pričali o Majdanpeku bez struje, da isključi sa zasedanja, da im izrekne opomenu ili oduzme reč. Nije primenila nijednu od tih mera iz Poslovnika, za koga tvrdi da je mali skupštinski Ustav, već se latila vaspitne mere napuštanja zasedanja. „Želela sam tim činom da pokažem poslanicima vlasti i opozicije da su u parlamentu zbog građana i da ne mogu da pričaju o čemu hoće i šta hoće.“

Poslanici su oduvek pričali šta hoće, malo o dnevnom redu, a malo više o politici. Tako je bilo i u vreme kada je Gojkovićeva bila samo poslanica. Predsednici parlamenta su uspevali da balansiraju, čak i sa mnogobrojnijom opozicijom. Dragan Maršićanin je kao predsednik parlamenta „preživeo“ polivanje vodom. Slavica Đukić Dejanović „borila“ se sa radikalima spremnim da gađaju bočicama sa žutom farbom. Bilo je i tuča, psovki, razbijenih noseva. Njena zamenica Gordana Čomić nije ustuknula ni kada je prema njoj poletela cipela. Balansirao je i Majin prethodnik Nebojša Stefanović, koji je imao daleko brojniju opoziciju u klupama. A danas ih ima samo 42, razjedinjeniji su nego ikada, dok se u „oštre diskusije upisuje“ ne više od petoro poslanika.

Da nešto u odnosu predsednice parlamenta i poslanika vlasti i opozicije ne štima, govore i svakodnevne pritužbe poslanika. Žale se na buku u sali dok diskutuju, na dobacivanje kolega iz klupa, na diskutante koji preglasno govore i na predsednicu, koja im, kako kažu, ne obezbeđuje uslove za normalan rad. I predsednica se žali na poslanike, koji ne reaguju na njena upozorenja. A sve te pritužbe mogle bi jednostavno da se reše postojećim Poslovnikom, bez obzira što ga je DS donela po svojoj meri, kao da će vladati večito.