Makete, plakati i razvoj

I kao što to uvek biva u našoj Srbijici, poče komešanje među zaposlenim, u Gradu, a bogme i u republičkim nadležnim organima. Razloga onih koji nisu bili za to bilo je mnogo.

Ali, po mojoj kasnijoj proceni, suština otpora, koji nije bilo mali, sastojala se u inerciji i strahu od promena. Jer građani Srbije od vajkada su najave promena, gotovo genski, povezivali sa raznim vojnim, okupacionim, pa i vlastodržačkim hordama koje su svoje potrebe namirivale preko grbače naroda. Međutim, moj dekan bio uporan – agituje za podršku i sklapa kockice. Jednog dana u fakultetskom foajeu osvanu lepo urađena maketa pod staklenom kupolom, na kojoj je svako mogao da vidi kako će izgledati kompletan fakultetski kompleks nakon izgradnje. I opet je bilo „ronjkanja“: te koliko je ta maketa koštala, te „koliko je ko tu sve bio dobar“, itd. Dekan se nije kandidovao za nov mandat, pa smo izabrali drugog. Razvojno-prostorna vizija fakulteta (koju je tom maketom „otvrdnuo“ prethodni dekan) počela je polako da „otvrdnjava“ i da raste zainteresovanost zaposlenih, studenata i poslovnih partnera. Svi su, uz pomoć te makete, počeli da projektuju svoje male razvojne vizije i interese, tako da se novi dekan od samog starta našao u „stazi za bob“, duž koje je, moram da priznam, uspešno vozio.

Na isteku dvostrukog mandata tog dekana, više od pola posla bilo je urađeno, i ja sam, kao novi dekan, nasledio investiciju u sudskom sporu sa

izvođačem radova i objekte, od kojih su neki bili još pod skelama. U finalu, na isteku mog, tri puta obnavljanog dekanskog mandata, sve je bilo gotovo, laboratorije, uglavnom, opremljene i zaposleni u snažnoj kreativnoj fazi. Sve ovo pišem da istaknem da od razvoja mog fakulteta najverovatnije ne bi bilo ništa da dekan, prof. Stevan Veinović, nije napravio onu maketu. Ona je, sada sam u to sasvim ubeđen, bila inspirator i katalizator razvojnih stremljenja zaposlenih i svojevrsna „kasica-prasica“ za prikupljanje investicionog novca! Pa šta, reći će mnogi. Ima i drugih sličnih iskustava i postignuća, pa niko ne maše njima po novinama?

Zapravo, ovim člankom želim da podržim novu i pomalo paradigmatičnu razvojnu metodologiju koju ovih dana promoviše Aleksandar Vučić, a koju mnogi, iz raznih razloga, osporavaju. Reč je o pristupu razvojnom poslu koji nosi marketinško ime „Beograd na vodi“. Ne ulazeći u to da li bi taj posao trebalo da bude krucijalni razvojni posao Srbije, ali pristup, u kome uočavam postupak pomenutog „otvrdnjavanja razvojne vizije“ kroz plakate i makete budućeg gradskog rejona uz Savu, smatram ispravnim i zalažem se da on postane razvojni alat državnih organa i političkih stranaka. To je alat čiji rezultati najviše obavezuju one koji ga primenjuju, i oni su sve obligatorniji što su dostupniji građanima.

Pored svega, voleo bih da se kompletna razvojna vizija Srbije, recimo do 2020. godine, na prikladan i podsticajan način vizualizuje, jer takve verzije mogu biti važni instrumenti za usmeravanje građana na pregalaštvo, i pomoći u kontroli rada državnih službi, a posebno pri utvrđivanju verodostojnosti političara prilikom njihovih izbornih svođenja računa pred građanima.

S druge strane, „otvrdnjavanje“ razvojnih vizija koje pristupom projektu „Beograd na vodi“ pokušava da demonstrira g. Vučić, mogu biti od velike koristi i za sprečavanje tzv. „razvojnih diskontinuiteta“, kojima nas je tokom višestranačja, u nedostatku stvarnih razvojnih projekata, zamajavala svaka nova vlast, crpeći nam energiju banalnim, nepotrebnim i neproduktivnim nihilisanjem svih realnih razvojnih dostignuća svojih prethodnika. Ovo se posebno odnosi i na gotovo sve lokalne samouprave i većinu javnih preduzeća, jer njihovi čelnici, možda namerno, nikako ne pokušavaju da svoje razvojne vizije, na opšte dostupan način vizualizuju pred građanima.

Autor je profesor na Univerzitetu u Kragujevcu