Nedostaje jedanaesta teza

Da li se neko seća ko je iz vlasti u Srbiji u poslednjih petnaestak godina (a izređali su se svi koji su postojali na političkoj sceni) govorio o neophodnosti znanja i nauke za razvoj zemlje? I da li neko i danas o tome govori? Svi su govorili o stranim ulagačima („investitorima“ jer to zvuči učenije) koje će dovesti, o parama koje će pozajmiti, a u Evropu smo krenuli jer će nam odande doteći stotine miliona evra. Ministri, samoproklamovani eksperti, s diplomama nekih menadžerskih škola iz belosvetskih Pambukovica za koje niko dotad nije čuo, utrkivali su se u obećanjima ko će doneti zajmove u iznosima od kojih se zavrti u glavi, a jedino merilo njihove uspešnosti bila je visina obećanog zajma. Imali smo čak, jedini u svetu i stranku prepunu eksperata. Tako smo uspeli da iskompromitujemo pojam eksperta. Svako razuman, ko iole drži do sebe, uvrediće se kad ga nazovete ekspertom. Ovo što danas imamo rezultat je „predanog“ rada brojnih samoproklamovanih eksperata. Jeza me hvata pri pomisli da nam se opet sprema „ekspertska vlada“.

Pravo pitanje jeste čemu nauka i znanje u Srbiji, čak i da su takvi kao što sledi iz postavljenih 10 teza. Nauku i znanje srozali su brojni samoproklamovani „eksperti“ i ljudi su izgubili poverenje u nauku. Mnogi promašaji i reforme u gotovo svim oblastima nose pečat neke „nauke“ i nekih „eksperata“. Nikada Srbija nije imala tako „školovane“ vlade, po broju i vrsti diploma, i nikada do sada nije imala tako katastrofalne rezultate u gotovo svim granama. Pogledajte različite liste uspešnosti i videćete da su za Srbiju, vođenu sve samim „ekspertima“, rezervisana, uglavnom, mesta između 90. i 144. od 145 mogućih (da ne računam retke izuzetke).

Srbija ima svoju Strategiju naučnog i tehnološkog razvoja za period od 2010. do 2015. godine. Neke od pomenutih 10 teza mogu da se nađu i u Strategiji. Budući da uskoro ističe njen rok važenja, dobro bi bilo da se, pre svih novih (starih) teza, sačini kratak pregled onoga što je Srbiji donela pomenuta Strategija. Da ne bismo ponavljali greške koje su učinjene ovom najskupljom strategijom u istoriji srpske nauke i tehnologije. Strategija je trebalo da Srbiju učini „inovativnom zemljom u kojoj naučnici dostižu evropske standarde, doprinose ukupnom nivou znanja društva i unapređuju tehnološki razvoj privrede“. Sve to uz „fokus i partnerstvo“ i 400 miliona evra zajma. Ne znam ima li koga koji neće da potvrdi da smo sve, ama baš sve, što smo planirali pomenutom Strategijom i ostvarili. I izdvajanja za nauku povećali na 1,05 odsto, baš onako kako je i predviđeno Strategijom. Ali, tvorci Strategije načinili su sebi alibi: „Srbija je istovremeno i važna praistorijska … zemlja.“ Što god da je postignuto uz slupanih 400 miliona evra, dobro je jer jednu „važnu praistorijsku“ Srbiju povesti u Evropu nije mali rezultat.

Pažljiviji čitalac Strategije može da nađe i potvrdu za kompromitovanje nauke: „S druge strane, društvene nauke i humanistika su neizostavni oslonac svih reformskih poduhvata u društvu. One igraju ključnu ulogu u definisanju strategija javnih politika, identifikaciji mogućih opcija, optimizaciji funkcionisanja institucija, unapređenju ljudskih resursa i sistema upravljanja i postizanja odabranih ciljeva…“ Da ne zamaram više čitaoce visokoumnim mudrolijama, jer oni znaju da smo mi sve to postigli i da uživaju u blagodetima koje im je donela Strategija. Da pomenem samo vodu za piće, jer je Strategija uopšte nije pomenula, kao i mnoge druge stvari neophodne Srbiji.

Topla voda je najveći srpski izum svih vremena. Svaki čas u Srbiji neko oseti potrebu da otkrije toplu vodu. Tako su i tvorci pomenute (a i drugih) Strategije otkrili toplu vodu, ali samo teorijski. „Teorija je kad se sve zna, a ništa ne funkcioniše. Praksa je kad sve funkcioniše, a niko ne zna zašto“, kako je rekao Ajnštajn. Strategija nam to najbolje pokazuje. Ali, mi uvek imamo preča posla od čitanja Ajnštajna. Naši izumitelji tople vode postavili su siromašnoj Srbiji cilj da postane „inovativna zemlja u kojoj naučnici dostižu evropske standarde, doprinose ukupnom nivou znanja društva i unapređuju tehnološki razvoj privrede“. U bogatim SAD osnovali su Nacionalni fond za nauku „da promoviše napredak nauke; da unapređuje narodno zdravlje, prosperitet i blagostanje i da osigura narodnu odbranu“.

Dakle, i ako postignemo opštu saglasnost („nacionalni konsenzus“) o deset teza i učinimo naučno-tehnološki sektor razvijenim, neće biti velike koristi za Srbiju ako ne prihvatimo, umesto izmišljanja tople vode, mnogo prizemnije i korisnije stvari koje se od nauke očekuju – „da unapređuje narodno zdravlje, prosperitet i blagostanje i da osigura narodnu odbranu“. Iz svega rečenog, izgleda da Srbiji nije dovoljno 10 teza, već je neophodna i ona jedanaesta, napisana još daleke 1854, a objavljena 1888. godine: „Filozofi su svet samo različito tumačili, ali reč je o tome da se on izmeni.“

Autor je naučni savetnik u Institutu za opštu i fizičku hemiju u Beogradu