Nejasna razrešenja

Umesto čvrstog i brzog razračunavanja sa nesposobnim direktorima i rukovodiocima najvećih gubitaša, Vlada je na sednici u Nišu razrešila sedmoricu „nepodobnih“, a među njima se našlo tek jedno zvučno ime – Dragoljub Simonović, direktor Železnica Srbije. Uz njega je bilo očekivano da ode i direktor aerodroma Nikola Tesla Velimir Radosavljević, koji je nedavno bio privođen zbog sumnje da je zloupotrebio službeni položaj u poslu sa Vizerom, što se i dogodilo, ali ostali sa spiska su prilično marginalni krivci u poređenju sa mnogima koje je Vlada za sada poštedela.

Štaviše, za neke poput v.d. direktora Direktorata za civilno vazduhoplovstvo Milana Živanovića, prilično je nejasno zašto se našao na udaru Vlade, naročito kada je ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović kao svoj glavni uspeh u prvih 100 dana rada Vlade navela dobijanje dozvole za letove za SAD, u čemu je ključnu ulogu odigrao upravo Direktorat sa Živanovićem na čelu.

Moguće je da je Vlada imala razloge za otpuštanje sve sedmorice rukovodilaca, ali činjenica da pravo obrazloženje za to nije dato, sem jednostavne konstatacije da su firme kojima su rukovodili pravile gubitke, ostavlja sumnje u motive vlasti. Jer, ako su gubici glavni kriterijum za ocenu rada direktora, onda su neki drugi morali otići daleko pre ovih. Recimo, Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa, koji je prošle godine izgubio 49,7 milijardi dinara (430 miliona evra) ili Ivan Milošević, direktor Železare Smederevo, koji je izgubio 14,9 milijardi dinara (128 miliona evra) ili Zoran Drobnjak iz Puteva Srbije, sa gubitkom od „skromnih“ milijardu dinara.

Zašto su svi ovi direktori još na svojim funkcijama i da li će na njima ostati, ne znamo. Ali znamo da samo poslovanje sa gubicima, sigurno nije bilo ni jedini ni glavni razlog po kojem se odlučivalo o otkazima. Niti treba da bude.