Nemanjina ne prašta Ivanoviću

Uz podsećanje da je lider Građanske liste „Srbija, demokratija, pravda“ priveden pre 18 meseci, kad se dobrovoljno odazvao na saslušanje kod tužioca Specijalnog tužilaštva Kosova, pod sumnjom za izvršenje ratnih zločina, iako ga niko od dosadašnjih 45 svedoka nije direktno optužio da je počinio krivično delo ratnog zločina nad civilnim stanovništvom 1999. godine koje mu se stavlja na teret.

Očigledno, u sudskoj ujdurmi su politički prsti. U stvari, u laži su isti prsti produžene ruke, jer je u borbi za vlast na severu Kosova zlopamćenje smrtni greh. Zato je u prvim reakcijama Ivanovićevih istomišljenika sa leve obale Ibra, u očekivanom izostanku konkretne podrške srpske vlade, vlastite imenice kompulsivno-opsesivnog vladara, nastavak suđenja zakazan za 10. septembar, ocenjen „skandalom, koji ima političku svrhu, u cilju stvaranja ravnoteže sa hapšenjem u albanskoj zajednici“. Nije onda neobično što je Oliver Ivanović, drugi put od prošlogodišnjeg januarskog  privođenja, posle seobe iz prištinskog u mitrovački pritvor, opet odlučio da štrajkuje glađu, u nastojanjima da mu Euleks omogući da se brani sa slobode.

U ovom slučaju, Ivanović čezne da dokaže da interes i kamata nisu jedno isto. Takođe, ne krije želju da iskorači od montiranog podozrenja, na putu međunarodno afirmisanog poverenja. Bez obzira na to što je javna tajna da po uzoru na bundžijske jututunije naprednjačka vlast iz Nemanjine, formalno ni ritualno, nije Oliveru Ivanoviću, lideru Građanske liste „Srbija, demokratija, pravda“ oprostila impulsivne izborne konfrontacije, kad ga je tek u drugom krugu, kandidat liste „Srpska“ pretekao u foto-finišu ponovljene trke, za gradonačelnika severnog dela Kosovske Mitrovice. Tek, posle tradicionalnih afera i zavera, kao i balkanskih lekcija, da bez slabosti nema radosti.

Naravno, na severu Kosova i dalje o prolaznom i prelaznom vremenu govore partijski minuti ćutanja. U višegodišnjoj situaciji, bolje reći kosovskom metežu, kad se jedan pita za svašta, a niko ne odgovara za ništa, Ivanović je najviše osujećen, prezren, (za)bataljen i žrtvovan, upravo od pojedinaca koje je lično promovisao, pre pet godina na mitrovačkim barikadama. Ovoga puta, na daljinski upravljač. Po patentiranom pazarskom receptu, oni što su punili kasu demokrata, sad kapom i šakom doniraju naprednjake. Posebno, Fond Dragice Nikolić, koja više ne sakuplja lekovito bilje, nego astronomske priloge za humanitarnu fondaciju, zahvaljujući kojoj donatori svaki dan špartaju jahtom po Adi Ciganliji, dok Ivanović samuje u pritvoru.

Tako se lider Građanske inicijative SDP, neočekivano iz političke kolizije, obreo do zatvorske korozije. Kao egzemplar, pojedinačni otisak srpskih podela, deoba i seoba, u kojima je oduvek gram vlasti bolji od tone pameti. Naročito, tamo gde je optimizam tribuna, oslonjen na kratke i proste misli, bez brige i pameti, oduvek prihvatljiviji od opozicione inteligencije i njenih komplikovanih misli o progresu čovečanstva. Zato je građanska opcija ne da(vi)mo Kosovo, više po inerciji glasanja nego biranja, ustuknula pred naprednjačkim davorikama i lovorikama.

Pri tranziciji stečenog, u stečajni refleks. Kosovska politika nastavlja da pulsira, tangira i provocira. Po ko zna koji put, u ime slobodarske i prometejne aktivnosti, ako je original veran prepisu, onda je Euleks plagijator.

Zato, Ivanovićevo štrajkovanje, nikom nije za radovanje. Jer na ibarskom plavom žalu, krivo je more, bre. Konzervativno, a ne građansko.