(Ne)moć prosvetnih vlasti

S druge strane, prof. dr Marko Atlagić, član Odbora za prosvetu, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo, kaže: „da imamo primere da je neko dekan i po 24 godine. Takvih imate u Srbiji koliko hoćete, čak menjaju i jedno slovo u nazivu fakulteta samo da bi ostali na funkciji“. Dekani su, po njegovim rečima, na mnogim fakultetima postali: „gospodari života i smrti i služe se raznim mahinacijama kako bi ostali na funkciji, jer je korupcija ovde veća nego u građevini. Bilo je primera na nekim vojvođanskim fakultetima, pa je reagovao i Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, da se dekani kandiduju ponovo za tu funkciju godinu dana pre odlaska u penziju, jer im se tako produžava radni vek za još dve godine“.

Taj trend, prema istraživanjima Nacionalnog saveta za nauku i tehnološki razvoj, posebno je izražen od usvajanja „Bolonje“ 2005. godine. Podaci iz ove studije pokazuju „i da je na državnim fakultetima po starom programu doktoriralo tri puta više studenata nego po novom, a na privatnim fakultetima čak devet puta više doktoranada“. Reč je o svojevrsnoj prečici u sticanju akademskog zvanja doktor nauka, magistara koji doktoriraju po starom sistemu.

I dok se još uvek traži odgovor na pitanje predsednice Nacionalnog saveta prof. dr Vere Dondur: „Zašto smo reformisali Zakon o visokom obrazovanju 2005. godine, a forsirali doktorske posle magistrature?“, usledilo je novo pitanje dr Marka Atlagića „Zašto profesori nisu do sada pokušali da promene član koji je, po njihovom mišljenju, sporan i zašto smatraju da je moralno da neko bude na funkciji dekana punu deceniju i duže?“. To pitanje, po njemu, izaziva još veće čuđenje ako imamo u vidu činjenicu da je zakonodavac s pravom osmislio ovakav član – kako bi se smanjila mogućnost korupcije i nepotizma, i kako bi ove funkcije bile dostupne većem broju ljudi, pod uslovom da poseduju odgovarajuće kvalifikacije?

Dati odgovor na ovo i njemu slična pitanja nije lak ni jednostavan zadatak, pogotovo što su ovi „noviteti“ čedo „bolonjskog“ Zakona. I dok prosvetne vlasti opominju dekane da nemaju pravo da budu na toj funkciji više od dva puta, u međuvremenu je zasedao rektorski kolegijum Univerziteta u Beogradu, kao i Senat BU: „i po svemu sudeći, profesori su rešili da se ogluše o mišljenje Ministarstva prosvete, jer ono nije – pravno obavezujuće… Zakon je tu vrlo precizan i on kaže da „mogu dva mandata u cugu, ali ne kaže da ne može i treći za života“. S druge strane, član Odbora za prosvetu, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo kaže: “ ja sam šokiran ovakvim stavom dekana i voleo bih da to dođe do Odbora za prosvetu, odgovorićemo vrlo rado i temeljno“. Potpisnik ovog priloga nema nameru da „presuđuje“ ko je u pravu. Rečeno sportskim rečnikom, rezultat je nerešen, jedan prema jedan. Toliko smo izgleda „uznapredovali“ na polju visokoobrazovnog sistema da nam je „vlast – dekanska“ funkcija važnija od naučnoistraživačkog rada. O tome bi danas mogli da progovore (ne bi morali da napišu ništa novo): Dositej, Nušić, Domanović ili Sterija.

Na pitanje dr Atlagića: „Zašto profesori nisu do sada pokušali da promene član koji je, po njihovom mišljenju, sporan i zašto smatraju da je moralno da neko bude na funkciji dekana punu deceniju i duže?“, potpisnik ovog priloga umesto eksplicitnog odgovora otvara dodatna pitanja:

1) Zašto Ministarstvo prosvete na nekim fakultetima i posle skoro tri godine od izbora dekana nije imenovalo svoje predstavnike u Savet fakulteta?

2) Kako je moguće da su magistarske studije (stari program) dobile prednost nad „Bolonjom“?

3) Zašto smo reformisali Zakon o visokom obrazovanju, a forsirali doktorske posle magistrature?

4) Kada će se Zakonom o visokom obrazovanju preciznije definisati postupak sticanja zvanja „dvostruki doktor nauka“?

U traženju odgovora pitanje br. 1 ogleda se i uloga države, Ministarstva prosvete, u kontroli sprovođenja Zakona o visokom obrazovanju od strane fakulteta / Univerziteta. Država je poslodavac fakultetima, i ona je „prenela – ustupila“ svoja prava visokoškolskim institucijama. Preko svojih predstavnika u Savetu fakulteta prosvetne vlasti „kontrolišu“ poslovodstvo. S druge strane, shodno članu 6 Zakona o visokom obrazovanju reguliše se autonomija fakulteta. Međutim, autonomija visokoškolske ustanove ne znači „igru bez granica“, što se ponekad zna dogoditi u našoj praksi. Ona ima svoju „metriku – orbitu“ koja je definisana standardima akademskih prava i slobode.

Na kraju, ali ne i po važnosti, u članu 74 Zakona (Prava i obaveze zaposlenih) piše: „o pojedinačnim pravima i obavezama zaposlenih odlučuje dekan“. Na prvi pogled, to je neosporno, jer je pravno utemeljenje ovog člana proisteklo iz Zakona o radu. Međutim, u praksi se dešava da ovaj član nije bliže razrađen (definisan) kroz podzakonska akta koja eksplicitno definišu osnovna prava i dužnosti zaposlenih, s jedne, i poslovodstva, s druge strane. Praksa pokazuje da nije retkost da pojedini dekani vladaju uredbama i naredbama, dajući sebi ekskluzivna prava.

Na taj način „dekanima kojima je malo dva mandata“ ostavljena je „rupa u zakonu“, tako da oni mogu posegnuti za „(ne)pravnim instrumentom“ ne videći, pri tome, pravdu od silnoga prava (Valtazar Bogišić). Neretko, opijeni slavoljubljem i „spasiteljskom“ misijom oni pod plaštom „nezamenljivih“ postaju „gospodari života i smrti“. Autonomija fakulteta tada im postaje zaštitnik od mešanja bilo koga sa strane pa i samog osnivača Republike Srbije. Da to toga ne bi došlo, Ministarstvo prosvete treba da vrši kontrolnu ulogu koja mu je poverena.