Neoliberalizam i zablude

Iako neoliberalizam jeste multidisciplinaran pojam, to je prvenstveno ekonomska kategorija, pa bi zato bilo korisno iz ekonomskog ugla sagledati da li on postoji u Srbiji, pa tek onda analizirati sve te navodne loše posledice. Ako ostavimo po strani određena neslaganja oko precizne definicije neoliberalizma, možemo poći od stava da je slobodno tržište njegova osnova (neki autori smatraju da su ovo sinonimi). Imamo li u Srbiji slobodno tržište? Ako preformulišemo pitanje – postoji li i koliki je državni intervencionizam? – odgovor se prosto nameće.

Nema nikakvog smisla govoriti o slobodnom tržištu tamo gde je državna potrošnja na visokom nivou, gde se administrativnim putem određuje veliki broj cena, gde su subvencije osnova „razvoja“ privrede. Ilustrativan je primer taksi prevoza u Beogradu, gde upravo država, a ne tržište određuje i cenu i broj ponuđača u grani. Takođe, umesto jakog institucionalnog ambijenta imamo jake predstavnike vlasti koji „zamenjuju“ institucije, a umesto jednakosti pred zakonom imamo poznanstva sa pomenutim predstavnicima, pa to vodi situaciji da se zakon rastegljivo tumači, u zavisnosti od toga koliko je ko blizak sa onima koji donose odluke. Ovde ne mislim samo na tajkune (iako u su medijima oni najpoznatiji primer), već ovo funkcioniše na svim nivoima – kako kod krupnog kapitala, tako i kod malih privrednih subjekata. U slobodnoj tržišnoj privredi, ništa od ovog ne bi moglo da postoji.

Druga velika oblast je spoljna trgovina. Često se spominje kako naglom i velikom liberalizacijom uništavamo domaću privredu. Neki verovatno smatraju da je poželjnije stanje autarkije (zatvorenosti), koje smo imali tokom devedesetih. Međutim, kad bi oni koji napadaju neoliberalizam u Srbiji bili u pravu, onda bi se očekivalo da postoje izrazito niske carinske stope. Međutim, prema nekim izvorima, prosečna carinska stopa kod nas iznosi 6,5 odsto. Da li je to „liberalan“ nivo, najbolje pokazuje poređenje sa zemljama koje zapravo imaju liberalnu spoljnu trgovinu. Kod njih, ove stope retko kad prelaze nulu. Možda bi i najbolji način razuveravanja bio da se iz neke zemlje, recimo Kine, putem interneta poruči proizvod skuplji od 50 evra, ali sa besplatnim transportom. Naručilac u Srbiji će dobiti proizvod čija će cena biti uvećana 32 odsto. Ne zvuči liberalno.

Što se privatizacije tiče, ona bi mogla da bude suprotan argument. Međutim, ako pođemo od toga da je sprovedena pljačkaška privatizacija (većeg ili manjeg obima), to onda nikako ne može da znači da je liberalizam prisutan. Namešten tender nije dokaz da je sproveden i taj aspekt liberalizma (povlačenja države iz privrede), naprotiv. Takođe, podsetimo se koliko je preduzeća još uvek na državnim jaslima.

Prethodne konstatacije bi se dodatno mogle potkrepiti kvantitativnim podacima. Po Indeksu ekonomskih sloboda Heritidž fondacije, Srbija ne spada u grupe ni slobodnih, ni uglavnom slobodnih, niti delimično slobodnih, već u grupu uglavnom neslobodnih zemalja (a poslednja grupa obuhvata represivne režime). Trenutno, zauzimamo 95. mesto, od 178 rangiranih zemalja. Slične podatke (sa vremenskim jazom od dve godine) daje i Frejzer institut. Po njihovom indeksu, od 152 države, Srbija se nalazi na 117. mestu i time spada u poslednju, četvrtu grupu, grupu sa najmanje ekonomskih sloboda. Ovi podaci mogu predstavljati iznenađenje, ali samo za one koji i dalje smatraju da liberalizam u Srbiji postoji.

Krajnje je vreme da se prestane sa iznošenjem netačne tvrdnje o neoliberalizmu u Srbiji. Nema nikakvog smisla i dalje to potencirati, samo zato što je to postalo uvreženo mišljenje. A čini se da bismo do istog zaključka mogli doći i intuitivno: da neoliberalizam kod nas postoji – pa zar bi se živelo ovako loše?

Autor je student na master studijama Ekonomskog fakulteta u Beogradu, na smeru Ekonomska analiza i politika