Neophodna debata o NATO

Srbija je još uvek na ivici da sklizne u state captured model političko-ekonomskih odnosa. Autoritarni trend kojim se Vučić nameće, i kojim su nam ga nametnuli, usporava proces konsolidacije. Mehanizmi tranzicione pravde nisu dali željene rezultate. Zapad je ranije digao ruke od suštine, odbijajući da Srbiji jasno kaže zašto je bombardovana, ako su zaštita civila i sprečavanje prekomerne upotrebe sile bili pravi razlozi, i da tu okolnost dovede u vezu sa nezavisnošću Kosova. Doprineo je i da se u zemlji sa teškim nasleđem počinjenih ratnih zločina skoro zaustavi i proces pročišćavanja kadrova u sistemu bezbednosti.

Vučić ima veliki bagaž loših političkih stavova i odluka, a „samolustrirao“ se sa dve TV izjave koje su skoro svi prihvatili. Tako opran, on se potom nameće kao najuticajniji čovek u državi i društvu, iako bi se na osnovu stanja u sistem bezbednosti generalno rečeno, pa i zbog činjenice da Vlada još nije imenovala novog direktora BIA moglo zaključiti suprotno. Trend je trenutno u tački u kojoj je Vučić otvoreno stavio znak jednakosti između kritike svog vladanja i rušenja države. Otuda otvoreno pitanje koliki će manevarski prostor za mogućnost korekcije posledica ostati do januara 2014. godine, kada se očekuje početak pregovora sa EU, ako država Srbija nastavi ovako da se urušava. A to nije uzrokovano delovanjem nas – kritičara sadašnjeg režima – kako to Vučić predstavlja, već zbog nemoći ili odsustva želje države da svim građanima obezbedi ustavom garantovana prava i zadrži monopol na organizovanu upotrebu sile.

Ne pije vodu teza da su državu, koja je zabranila šetnju u okviru Parade, pobedili huligani i nasilni desničari, niti ona druga da država zabranjujući šetnju nije podlegla pod pritiskom takozvanih huligana. Šetnja je zabranjena ili zbog svesti „Nacionalnog saveta za bezbednost u širem sastavu“ da ne postoji jedinstveni komandni lanac u sistemu bezbednosti, ili zato što državni vrh Srbiju ne želi da vodi ka EU, a to ne sme da kaže.

Bez demantija prošla je vest da se na tajnim nelegalnim platnim spiskovima MUP nalazi oko dve hiljade ljudi. Postojanje tih formacija potvrđuje da se ni trinaest godina od oktobarskih promena Srbija nije odrekla usluga jedne od osnovnih poluga Miloševićevog režima. To su „pojedinci“ i „samoorganizovane“ grupe paravojski koji su u nedavnim ratovima realizovali lažne etničke incidente, sprovodili svoju strahovladu po naredbi vlasti, zločine koje regularne jedinice nisu smele da čine.. To su isti oni „spontani razočarani građani“ koji pale ambasade onih zemalja koje su među prvima podržale kosovsko proglašenje nezavisnosti, isti oni „spontano organizovani homofobi“, sa motorolama i znanjem kretanja zvaničnih jedinica MUP, koji su nasrtali na mirne građane i imovinu države tokom šetnje u okviru Prajda 2010. Isti su to i oni „kamperi kojima Rusi šalju humanitarnu pomoć“, koji su zavodili red na barikadama na Jarinju i Brnjaku 2011. Očito, Srbija ih se nije odrekla, a ostaje samo da se utvrdi da li je to zato što je njihova sprega sa delovima sistema bezbednosti jača od navodne želje državnog vrha da Srbiju vodi u EU, ili zato što je ceo proces evropskih integracija od strane new born evropejaca podržan samo zbog finansijske pomoći EU i dolaska na vlast.

Dokaza o lošem stanju u bezbednosti ima dovoljno, ali strateškog razmišljanja o resoru službi bezbednosti nema. Umesto toga počele su da stižu najave o izmenama arhitekture bezbednosno-obaveštajnog sistema, bez javne i stručne rasprave, očito u cilju sklanjanja nepoželjnih kadrova i njihove zamene vojnicima partije. O novoj arhitekturi još bi se i moglo raspravljati bez donošenja novog ustava, ali nikako bez strateških dokumenata poput nacionalne strategije spoljne politike, koju Srbija nema, i sa nacionalnim strategijama bezbednosti i odbrane, koje nisu usklađene sa EU ugovorom iz Lisabona i sa Briselskim sporazumom.

Međuvladina komisija održaće se izgleda u januaru 2014, pod uslovom da bez težih incidenata proteknu lokalni izbori na Kosovu. Otkazivanje šetnje, i pored oštrih retoričkih osuda, neće biti sagledano sa svim svojim uzrocima i posledicama, već će je Zapad tretirati kao populisitčku retoriku SNS i SPS, u svetlu sve izvesnijih parlamentarnih izbora. Sa ovoliko natezanja „tehničkih“ kriterijuma EU, a bez dodatnih načina da se druga goruća stave u fokus, Srbija i EU ne mogu da se nadaju ni ishodu na koji je EU pristala sa Bugarskom i Rumunijom. Te dve države i pored svih unutrašnjih slabosti i ruskih nasrtaja, imaju Crno more i članice su NATO.

Srbiji koja želi u EU ostaje da što pre podstakne i raspravu o potrebi članstva u NATO. Ne zato što je to nepisani uslov za članstvo u EU, već zato što bi potrebne reforme za članstvo u Alijansi podstakle i sveobuhvatnu reformu RSB. Debata bi doprinela i boljem razumevanju događaja iz devedesetih, približavanju stavova o uzrocima i posledicama nedavnih ratova. Kroz debatu bi se mogli revidirati sadašnji strateški dokumenti u svetlu Briselskog sporazuma i njihovo usaglašavanje sa politikama EU. Aktuelni set dokumenata jeste „kosovocentričan“ i ne predstavlja pretnje, rizike i izazove realnim redosledom. Bolje bi se razumele mogućnosti i dometi vojne neutralnosti. Debata bi dala i izoštreniju sliku političkih aktera, koju je naprasna demokratizacija skoro potpuno zamutila.

Teza da bi za Srbiju bilo dobro da se što pre pokrene javna debata o članstvu u NATO samo na prvu loptu deluje neutemeljeno. U Srbiji postoji stabilno jezgro birača koji žele Srbiju na političkom zapadu, iako u Srbiji nikad nije javno vođena politička kapanja koja bi to – ili članstvo u NATO, što se svodi na isto – istakla kao prioritet. Sa objektivnom i uverljivom kampanjom njihov broj bi se sigurno povećao. Jedan od apsurda savremene Srbije jeste i taj što ako se saberu procenti koje u biračkom telu drže DS i URS (čiji su članovi po prijemima i u inostranstvu pronatovski orijentisani, a u srpskoj javnosti ćutljivi), sa onima čija rukovodstva o tome povremeno nešto otvorenije govore (poput LSV, SVM i LDP) dobije se solidna brojka koju bi, da je bilo koja druga tema u pitanju, svi redom besumučno rabili. Nažalost, otvoreno zalaganje za članstvo Srbije u NATO nije jedna od tačaka zajedničkog delovanja nedavno objavljenog sporazuma DS i LDP. Šteta, jer Srbiji treba Total Makeover, a ne Pimp my Ride.

Autorka je direktorka Centra za evroatlantske studije, a tekst je deo uvodnika novog broja CEAS magazina „Novi vek“