Nepobitne činjenice

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Naime, Zakon propisuje dva uslova: prvo, da se radi o licu koje je osuđeno „iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga“ i drugo, da se radi o presudi koja je doneta „protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda“. Ova dva uslova su kumulativna, što znači da oba moraju biti ispunjena istovremeno.

Ključni je, naravno, prvi uslov koji u sebi sadrži pretpostavku nevinosti, jer se samo za onoga ko nije počinio nikakav zločin i ko je osuđen bez ikakve krivice može reći da je osuđen iz političkih i sličnih razloga, ili iz bilo kog vanpravnog razloga (npr. što je sudija bio korumpiran ili je bio u neprijateljskim odnosima sa optuženim i sl). Za onoga ko je kriv i ko je počinio neko krivično delo ili ratni zločin, nikako se ne može reći da je osuđen iz političkih i sličnih razloga. Onaj sveštenik iz okoline Loznice koji je pre nekoliko meseci osuđen na kaznu zatvora nije osuđen zato što je bio svešteno lice, tj. iz „verskih“ razloga, već zato što je ubio svog štićenika. Da li je pritom sudija bio ateista i protivnik religije, to je sasvim nevažno.

Kada je reč o Draži, koji je osuđen po komandnoj odgovornosti, tj. zato što je bio komandant vojske koja je sarađivala sa okupatorom i koja je počinila brojne ratne zločine nad civilnim stanovništvom, treba reći da su obe te činjenice nepobitno dokazane, kako na suđenju Draži 1946, tako i u istorijskoj nauci. Te činjenice više ne osporavaju ni oni koji se zalažu za Dražinu rehabilitaciju, ali kažu, što se tiče saradnje sa okupatorom, da je ona bila „slučajna“, a što se tiče ratnih zločina, da Draža za njih nije znao, nije ih naređivao i nije ih odobravao. Ta argumentacija, čak kad bi se i prihvatila, uopšte nije relevantna jer je Draža bio objektivno odgovoran za ono što je njegova vojska činila. Međutim, na suđenju je nepobitno dokazano da je Draža za sve to znao, jer kada ga je predsednik sudskog veća pitao zbog čega kao ministar vojni i načelnik štaba Vrhovne komande nije ništa preduzeo protiv tih svojih komandanata, Draža je odgovorio „Nisam mogao“, pravdajući se da je to bila družina u kojoj je svako radio „šta je hteo“. Naravno, ta opravdanja nisu prihvaćena i pravilno je utvrđeno da je Draža odgovoran i kriv za postupke svoje vojske, bez obzira u kojoj meri je subjektivno bio u njih uključen.

Što se tiče drugog zakonskog uslova, tj. da je presuda doneta uz nepoštovanje načela pravne države i opšteprihvaćenih standarda ljudskih prava i sloboda, ta odredba, osim što je vrlo uopštena i proizvoljna, jednostavno je sasvim nepotrebna. Jer, rehabilitovati se može samo neko ko je nevin, a ne i neko ko je kriv, makar da su na suđenju počinjene neke proceduralne greške. Ostavljajući sada po strani činjenicu da je suđenje Draži bilo pravno perfektno i da je sam Draža rekao da je postupak prema njemu bio „vrlo dobar“ i da mu nije iznuđen „ni jedan iskaz“, treba imati u vidu da proceduralne greške nisu nikada takve da mogu dovesti do proglašenja krivim nekoga ko je potpuno nevin. To naročito važi za one navodne greške na koje se pozivaju oni koji traže Dražinu rehabilitaciju (da Draža nije imao adekvatan odnos sa advokatom, da nisu saslušani neki svedoci koji bi govorili u Dražinu korist, da Draži nisu pokazani dokazi protiv njega, da nije imao pravo na žalbu, da je publika na suđenju aplaudirala i skandirala itd).

Čak i kada bi te primedbe bile umesne, kao što nisu, i da sve te navodne greške nisu učinjene, činjenično stanje bi ostalo isto. Nikakav bolji odnos sa advokatima, nikakva žalba i nikakva odlikovanja koja su Draži data iz nekih ideoloških i političkih razloga ne bi mogla i ne mogu da promene ono što se u stvarnom životu dogodilo. Zbog toga je i potpuno nepotrebno ispitivati procesno-pravnu korektnost suđenja iz 1946, jer je to za rehabilitaciju Draže sasvim nebitno. Ono što je bitno, jeste činjenično stanje te je zato današnji sud u procesu rehabilitacije dužan da se upusti u meritum stvari i u utvrđivanje činjeničnog stanja iz doba rata i Dražine odgovornosti za ono što se dogodilo. Suvišno je i reći da su sve to notorne stvari i da sud nije u stanju i ne raspolaže potrebnim sposobnostima (uostalom, i ne postoji zbog toga) da izvrši rekonstrukciju zbivanja iz Drugog svetskog rata i da dokaže da četnički pokret nije sarađivao sa okupatorom i da nije, na primer, počinio genocid nad Bošnjacima u Sandžaku. A ukoliko sud to ne učini i ne dokaže da je stvarnost Drugog svetskog rata bila drugačija od one utvrđene presudom Draži, on neće ispuniti prvi uslov predviđen Zakonom o rehabilitaciji, bez čega i ne može doneti odluku o rehabilitaciji.

Autor je pravnik i član Glavnog odbora Saveza antifašista Srbije.